Tag Archive | традиција

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.

 

Кратке фолклорне форме – идеја за час

После подсећања на кратке фолклорне форме – пословице, изреке, питалице, брзалице, разбрајалице, рекла сам како су се нека давна деца играла 🙂 какав феномен – игра! и то не на мобилним телефонима, него неких лепих игара које су подразумевале велики број играча. Испоставило се да су се сви сетили доба пре школе и првих дана са учитељицама (када још није било поплаве мобилних :)), па смо се играли. Додуше, дечаци нису имали идеју, али су зато девојчице, пардон, моје девојке, имале много предлога – Окош бокош, Калино, нека разбрајалица на прстима с мушким именом :)…

И тако… забавили смо се и разбрајали 🙂

И скоро заборавих – ово је чувено 7/4 ОШ ,,Вожд Карађорђе’,  Алексинац без чијих ученика школске приредбе не би биле незаборавне :).

 

Обредне народне лирске песме

Сигурна сам да знате шта су Индијанци радили да би призвали кишу?

Па, наравно, играли су.

А шта су наши преци радили?

Не знате. 

У многим селима се и данас носи литија кроз село, обилазе запис (крст урезан у стари храст који чува село од временских непогода) и покушава да се умилостиве богови. Истовремено се пева. И касније кад је многобоштво замењено хришћанством, ови се обреди нису променили, само што се сада певало са жељом да се умилостиви један бог.

Песме које се певају приликом ових церемонија спадају у најстарије народне песме, јер потичу из древних времена и задржале су се скоро непромењене до данашњег дана.

Најједноставније речено, ове песме се певају сваком годишњем добу:

– коледарске и божићне – крај децембра и почетак јануар (испуњене добрим жељама за нови почетак)

Војевао бели Виде

ВОЈЕВАО БЕЛИ ВИДЕ, КОЛЕДО !
ТРИ ГОДИНЕ С КЛЕТИ ТУРЦИ
А ЧЕТИРИ С ЦРНИ УГРИ.
КАДЕ ВИДЕ С ВОЈСКЕ ДОЂЕ,
СЕДЕ ВИДЕ ДА ВЕЧЕРА.
СТАДЕ ГРОМОТ, СТАДЕ ТРОПОТ
ОКО ДВОРА ВИДОЈЕВА.
АЛ’ ГОВОРИ БЕЛИ ВИДЕ:
„ИЗИЂ’, ЉУБО, ТЕ ПОГЛЕДАЈ,
„ШТА ЈЕ ГРОМОТ, ШТА ЈЕ ТРОПОТ
„ОКО ДВОРА ВИДОЈЕВА.“
КАД ИЗИЂЕ ВЕРНА ЉУБА,
КОЊИ МУ СЕ КОПИТАЈУ,
РАДУЈУ СЕ ГОСПОДАРУ,
ДА ЈЕ СКОРО С ВОЈСКЕ ДОШ’О;
И ГОЛУБИ С КРИЛМА БИЈУ.
РАДУЈУ СЕ ГОСПОДАРУ,
ДА ЈЕ СКОРО С ВОЈСКЕ ДОШ’О

 

– Лазаричке – за Лазареву суботу су их девојке певале идући кроз село играјући. Веровало се да лазарице могу помоћи болеснима да оздраве…

 

Лази, лази, Лазаре

 

Лази, лази, Лазаре!

Те долази до мене,

Приватај се за мене:

За свилене рукаве,

За свилене мараме,

За клечане кецеље.

 Ђурђевске песме – славе почетак лета (око Ђурђевдана).

– Спасовске песме – за Спасовдан (молитва за спас дома од невоља, а укућана од болести).

Рано рани ђевојчица

РАНО РАНИ ЂЕВОЈЧИЦА

НА ВЕСЕЛИ СПАСОВ ДАНАК;
НЕШТО ПРЕД ЊОМ РОСУ ТРЕСЕ,
БОГА МОЛИ ЂЕВОЈЧИЦА:
„ДАЈ МИ, БОЖЕ, ДА ЈА ВИДИМ
„СВАКО ЗВ’ЈЕРЕ С ОЧИЦАМА,
„РАЗМА ЗМАЈА ПЛАНИНСКОГА!“
ЈОШ ТЕ Р’ЈЕЧИ НЕ ИЗРЕЧЕ,
К ЊОЈ ДОЛЕЋЕ ПЛАХИ ЗМАЈЕ;
САВИ МЛАДУ ПОД КРИЛИМА,
И ПОЛЕТНУ С ЂЕВОЈЧИЦОМ
У ТЕ СПИЉЕ КАМЕНИТЕ.
ТУ ЈЕ ДРЖА ДУГО ВРЕМЕ;
КАД ЈЕ ДОШ’А СПАСОВ ДАНАК,
ЉУТО ЦМИЛИ ЂЕВОЈЧИЦА,
ЉУТО ЦМИЛИ, НЕ ПРЕСТАЈЕ;
ЋЕШИО ЈЕ ЉУТИ ЗМАЈЕ:
„ШТО М’ ЈЕ ТЕБЕ, ЂЕВОЈЧИЦЕ?“
„КАКО ШТО ЈЕ, ПЛАХИ ЗМАЈЕ?
„ДАНАС МИ ЈЕ СПАСОВ ДАНАК:
„СВЕ ЂЕВОЈКЕ РУЖУ БЕРУ,
„РУЖУ БЕРУ, В’ЈЕНЦЕ ВИЈУ,
„А ЈА ЈАДНА ЛУДА, МЛАДА,
„НИТИ БЕРЕМ, НИТИ ВИЈЕМ.“
ТУ СЕ ЗМАЈУ РАЖАЛИЛО,
И ПУШТИ ЈУ РУЖУ БРАТИ,
РУЖУ БРАТИ, В’ЈЕНЦЕ ВИТИ.
АЛ’ ЈОШТ ПЛАЧЕ ЂЕВОЈЧИЦА,
ЉУТО ПЛАЧЕ, НЕ ПРЕСТАЈЕ;
ЋЕШИО ЈЕ ПЛАХИ ЗМАЈЕ:
„ШТО М’ ЈЕ ТЕБЕ, ЂЕВОЈЧИЦЕ?“
„КАКО ШТО ЈЕ, ПЛАХИ ЗМАЈЕ?
„ДАНАС МИ ЈЕ СПАСОВ ДАНАК:
„СВЕ ЂЕВОЈКЕ В’ЈЕНЦЕ НОСЕ,
„В’ЈЕНЦЕ НОСЕ, МАЈКЕ ДИЧЕ,
„А ЈА ЈАДНА МАЈКЕ ЖЕЛИМ.“
ТУ СЕ ЗМАЈУ РАЖАЛИЛО,
ЂЕВОЈЦИ ЈЕ ГОВОРИО:
„ХОЛ’МИ, ДУШО, ВЈЕРУ ДАТИ,
„ДА ЋЕШ К МЕНЕ ПОВРАТИТ’ СЕ,
„ПУШТИЋУ ТЕ ТВОЈОЈ МАЈЦИ.“
ОНА МУ ЈЕ ВЈЕРУ ДАЛА,
ДА ЋЕ МУ СЕ ПОВРАТИТИ;
ПУШТИ ЗМАЈЕ ЂЕВОЈЧИЦУ,
ДА У МАЈКЕ СВОЈЕ ПОЂЕ.
КАД ЂЕВОЈКА К МАЈЦИ ДОЂЕ,
ВЕЋ ЗА ЗМАЈА И НЕ ХАЈЕ.
ЗМАЈЕ ЧЕКА ЂЕВОЈЧИЦУ,
ЧЕКА ДАНАС, ЧЕКА СЈУТРА;
ПУЧЕ ЗМАЈЕ НА КАМЕНУ
ЧЕКАЈУЋИ ЂЕВОЈЧИЦУ.

– Краљичке

– Ивањске

– Додолске

Одгледај презентацију → dodole

 И још мало матертијала за истраживаче сопствене традиције! 🙂

http://narodnatradicija.wordpress.com/2013/04/19/obredne-pesme/

Митолошке народне лирске песме

Митолошке народне лирске песме су најстарија врста народних песма. Настале су у временима када људи нису имали свест о Сунцу и Месецу као о небеским телима, већ су им приписивали људске особине (као данас мала деца кад кажу _ Пробудило се Сунце или Смеје се облак…)

 

22 11

После примања хришћанства, многи свеци су добили особине старих богова, па се у овим песмама осим небеских тела помињу и свеци Свети илија, Свети Петар и сл. зато их називају и верским песмама.

Вила зида град

Град градила бјела вила
Ни на небо, ни на земљи,
Но на грану од облака;
На град гради троје врата:
Једна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Трећа врата од шкерлета.
Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
Што су врата од бисера,
На њих вила кћер удава;
Што су врата од шкерлета,
На њих вила сама сједи,
Сама сједи погледује,
Ђе се муња с громом игра,
Мила сестра су два брата,
А невјеста с два ђевера;
Муња грома надиграла,
Мила сестра оба брата,
А невјеста два ђевера.

Сваки стих у овој песми има по 8 слогова – осмерац.

 

Вилин чудесни град

Град градила б’јела вила као Цариград:
Љепше га је саградила него Цариград,
По њем пирге испиргала као Пирин град,
Начичкала камичцима боје хиљадам’:
Па бедеме граду гради, чудом чувене,
Све од силне коњске кости и од јуначке,
На ћошкове људске главе златом жикане.
Па дозивље свога слугу, вјерна Николу:
„О Никола, вјерна слуго, је л’ ми какав град,
Је л’ ми бољи, је л’ ми љепши него Цариград?
Је ли љепше испиргани него Пирин град?“
„Вило моја, љепши ти је него Цариград,
А љепше је испиргани него Пирни град.“
То се чудо далек’ чуло, до у Цариград,
Цар опреми триста војске и три војводе,
Да вилина града ори и ње бедеме.
Не да вила орит’ града нити бедема,
Хитала се б’јелом руком у дил бедеме,
Па извади триста пиљак’ и три камена,
Те побила триста војске и три војводе.

Виле су чести јунаци ових песама.

Женидба сјајнога мјесеца

 

 Фалила се звиjезда Даница: 
„Оженићу сjаjнога мjесеца, 
„Испросићу муњу од облака, 
„Окумићy Бога jединога, 
„Дjеверићу и Петра и Павла, 
„Cтарог свата светога Jована, 
“Воjеводу светога Николу, 
„Кочиjаша светога Илиjу.“ 
Што се фали звиjезда Даница, 
Што се фали, то joj и Бог дао: 
Оженила сjаjнога мjесеца, 
Окумила Бога jединога, 
Одjевери и Петра, и Павла, 
Старог свата светога Jована, 
Воjеводу светога Николу, 
Кочиjаша светога Илиjу. 
Стаде муња даре диjелити: 
Даде Богу небесне висине, 
Светом Петру Петровске врyћине, 
А Jовану леда и сниjега, 
А Николи на води слободу, 
А Илиjи муње и стриjеле.

Mitrovdan

Narodna tradicija u školi

Митровдан је православни празник посвећен Димитрију Солунском, античком заповеднику Солуна, који је страдао због ширења хришћанства. Слави се 8. новембра. Празник светог великомученика Димитрија, обележен је у црквеном календару црвеним словом. Митровдан је непокретни или стајаћи празник, што значи да је увек истог датума, односно 8. новембра по новом или 26. октобра по старомкалендару.У српском народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде код своје куће, тај ће се преко целе године ноћивати по туђим кућама. Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нови. Овај дан је легендаран и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили зиму и поново се састали о…

View original post 740 more words

Врбица

Narodna tradicija u školi

ВРБИЦА – ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога јеИсус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овајпразник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.

Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се…

View original post 799 more words

Slovenski praznici

Narodna tradicija u školi

Praznici koji se danas slave na teritoriji Balkana imaju svoj koren u prethrišćanskom dobu. Dok su na ovoj teritoriji vladale religije kao što su animizam (koji je pratila praksa šamanizma) i paganizam, praznici koji su se slavili bili u skladu sa pomenutim religijskim konceptima.U pitanju su najčešće bili praznici žetve, kosidbe, vršidbe i sl. a tu su takođe bili i praznici posvećeni određenim božanstvima. Najpoznatiji praznici koji su se u doba paganizma slavili širom Evrope bili su letnji i zimski solsticiji kao i proslave prolećne i jesenje ravnodnevnice. Solsticiji i ravnodnevnice slavili su se i na teritoriji koju su naseljavala slovensko plemena a njihova imena bila su: Maslenica (21. mart), Kupalo (22. jun) i Koljada, odnosno Ovsen (21. decembar). Jesenja ravnodnevnica nije bila poseban praznik već su se u periodu između Kupala i Koljade slavili brojni praznici žetve. Dolaskom hrišćanstva solsticiji i ravnodnevnice izgubili su svoj značaj, međutim, neki paganski…

View original post 746 more words