Tag Archive | традиција

Obredne pesme

Narodna tradicija u školi

 Prolećne obredne pesme 

Lazaričke pesme

Lazaricama se nazivala grupa devojaka koje su izvodile obrednu igru vezanu za praznik vaskrsenja Lazarevog. Grupu su činili Lazar, Lazarica, tri stežnika, koji nose stegove, i tri vojvode. Lazarice su išle od kuće do kuće i pevale pesme za plodnost, sreću i napredak.

Devojkama

Oj, Lazare, Lazare,
Naš prehrabri Jarile!
I premili Božole!
Ovde nama kazuju
Mlade deve velike
Za udaju prispele.
Belila je belila
Tanke bele darove
U Đurimske dvorove,
Te Đurđeve Jarilske.
Sam ju Đurđe video,
Sam Jarilo Đurime
I družinu viknuo:
„Hod’te, hod’te, družina!
Evo vama darova,
Svakom vama darova,
A menika devojka.“
Obrni se Lazare,
Naš premili Božole,
Pa se lepo pokloni,
Da te lepše darujem:
Lepim darom dukatom.

U ovoj pesmi, namenjenoj devojkama stasalim za udaju, plodnost i napredak se slave kroz želju za sklapanjem bračne zajednice. Smešten u realistički okvir, tipičan za patrijarhalnu kulturu, kao ženik u pesmi se…

View original post 4.547 more words

ОПАНЦИ У СРБИЈИ

Narodna tradicija u školi

Вера Шарац-Момчиловић,
виши кустос Етнографског музеја у Београду

 

Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом…

View original post 487 more words

„Градим кућу – дoђи ми на мoбу“

Narodna tradicija u školi

Oливeра Милoванoвић

Срби су у прoшлoсти вeoма пoштoвали институциjу размeнe рада и пoмoћи другима. Jeдан oд видoва тe пoмoћи била je мoба, захваљуjући кojoj je сваки члан заjeдницe мoгаo успeшнo да oбави наjважниje практичнe пoслoвe и такo oбeзбeди oпстанак свoje пoрoдицe. Eтнoлoшка наука мoбу oбjашњава каo oбичаj удруживања рада или oбичаj рациoналнe распoдeлe људскoг рада у српским сeљачким заjeдницама кoje су ималe спeцифичну eкoнoмску oрганизациjу.

Мoба сe кoд Срба пojављуje накoн распада сeoскe задругe, кojа je у прoшлoсти била наjважниjа друштвeна институциjа. У сeoскe задругe je биo укључeн вeлики брoj пoрoдица, кoje су вeoма дoбрo функциoнисалe у oквиру заjeдницe. Тo значи да сe бринулo да увeк будe дoвoљнo радника за oбављањe свих врста пoслoва. Мeђутим, тoкoм врeмeна брoj чланoва у задругама сe смањиваo, а у 19. вeку oнe пoтпунo нeстаjу. Тo je утицалo на развoj различитих oбичаjнo-правних институциjа размeнe рада мeђу кojима je мoба била наjважниjа.

Мoба- шкoла мoрала

Oбичаj…

View original post 942 more words

СЛОВО О ОГЊИШТУ

Narodna tradicija u školi

Александра Маринковић Обровски

Текст представља део учествовања ауторке
на округлом столу „Предачка култура, историја и вера Срба“
одржаном у Рајића кући „Огњиште српско“, у Баћевцу код Барајева 02. 08. 2012.

Ми, као народ и култура, и данас врло често када желимо да изразимо национално опредељење и потврдимо решеност да истрајемо на родољубивом путу, или у приликама када осећамо да је наше народно биће угрожено, кажемо: „Неће ме нико са огњишта протерати!“, „Чуваћу своје огњиште!“, „Вратићу се ја на дедовско огњиште!“, „То је наше вековно огњиште!“ и сл.

Тако понављамо завет, какткад и несвесно, исте дубине и снаге какав су огњишту упућивала покољења пре нас.
Поменућу, као илустрацију, неколико народних изрека.
Једном од најтежих клетви и данас се сматра: „Огњиште ти пусто остало“ или у варијанти „Ватра ти на огњишту утрнула“, императивна је народна пословица: „Не напуштај кућни праг и огњиште“!, а израз згуснутог народног искуства изрека: „Благо сину на мајчином…

View original post 2.321 more words

Телал, добошар, татарин

Narodna tradicija u školi

Телал је јавни објављивач, добошар, али и старинар или препродавац. Телали су постојали на булевару Краља Александра на потезу од Пионирског парка до Београдске улице у Београду све до 1935. године. Данас се под термином „телалница“ подразумева простор који је у нереду. Реч телал се користи и као гласник, весник. Вероватно су телали откупљујући и сакупљајући старе ствари сакупљали и информације, па се овај термин везује и за вести.

Reč telal je, kažu, u srpski došla iz turskog jezika, sa značenjem „dobošar“, „objavljivač“, a u Turski navodno je stigla iz arapskog dälāl ili možda dâl „govorkanje“, „širenje glasina“, „prepričavanje“. Dakle, prenošenje glasina nekada je bio osnovni metod da se podbuni „raja“, da dođe do velikih nemira, ustanaka, pa i ratova širih razmera.

Татарин је припадник татарског народа, али у Србији под тим термином се подразумева, претеча данашњих поштара. Дужност му је да, на коњу, носи…

View original post 119 more words

Презимена настала по називу заната

Narodna tradicija u školi

Презимена настала од назива занатлија и других занимања – прилог из књиге „Презимена су чувари нашег језика“ Загорке Вавић Грос (Прометеј, 2011.)

Абаџија, Абаџијевић, Абаџић (абаџија – кројач народног одела од абе – сукна)

Ајваз, Ајвазовић (ајваз, турцизам – помоћник у кухињи, слуга)

Аласевић, Аласовић, Алашевић (алас, мађарски – речни рибар)

Баруџија (баруџија, турцизам – човек који израђује и продаје барут)

Бербер, Берберовић, Берберски (берберин, брица)

Бировљевић (биров-судија, мађарски biro)

Брдар, Брдаревић, Брдарић (брдар – израђује брда, делове ткачког разбоја)

Бузуровић (Бузур – бозаџија)

Бостанџић (бостанџија, турцизам – човек који узгаја и продаје бостан)

Ваљаревић (ваљар – човек који ваља, пресује сукно)

Варагић (варага, мађарски – човек који обрађује, струже кожу)

Воденичар, Воденичаревић (воденичар – меље брашно у воденици)

Возаревић (возар, управља колима, фијакером)

Воларевић, Воларић (волар – пастир за волове, чувар волова)

Врачар, Врачарац, Врачаревић (врач(ар) – који лечи)

Говедаревић (говедар – чува говеда)

Гомбар (прави гомбе, дугмад; гомб…

View original post 712 more words

Имена код Срба

Narodna tradicija u školi

Српска лична имена су углавном словенског порекла (Бранимир, Владислава, Весна, Вук…), а међу хришћанима су одомаћене варијанте грчких (Ђорђе, Дамјан) и јеврејских (Јован, Лазар) имена.

Српска имена словенског корена су углавном давана по именима животиња и биљака, природним појавама или добрим и пожељним особинама. Некад су имена носила и одређена магијска значења и веровало се да одређују човекову судбину.

Прихватањем хришћанства, Срби су почели да узимају календарска имена – по имену свеца на чији дан је дете рођено. Долазило је и до мешања словенског и хришћанског основа па су настала имена попут Петрослав, Томислав, Ђурислав.

У 20. веку имена код Срба често су добијала следећи префикс или суфикс: мил, рад, драг, љуб, жив, вук, бор, мир…

Имена су добар показатељ како је народ доживљавао свет око себе, чему се надао и како је одговарао на неприлике у којима се нашао. Многи верују у стару латинску пословицу:  Nomen est omen (име је…

View original post 683 more words