Свети Сава, Мирјана Чорненки

(У клупи седи неколико ученика, решава задатке. У учионици су и учитељица, Свети Сава и Вук Караџић)

Учитељица: Марко, пиши!

Ученик: (Правда се.) Пишем! Јел` мора писаним словима ћирилице?

Учитељица: Наравно! Па то је основно писмо српског језика! Срамота је да не знаш ћирилицу.

Ученик: Ма, знам штампана слова, али ова писана ми иду тешко. (Правда се ученик.)

(Ученици настављају рад. Повремено застају да размисле. Неки уздишу.)

Учитељица: Децо, у животу морате бити упорни да бисте постигли оно што желите. И писање се вежба. Једног дана биће вам смешно кад се сетите како сте кукали да не знате сва слова.  (Кратка пауза.)  Аааа, децо знате ли ко је најзаслужнији што ми данас пишемо ћирилицом?

(Учениви се јављају. Учитељица једног по једног прозива.)

Ученик: Никола Тесла! Он је измислио струју, па је ваљда и ово!

Деца: Ха, ха,ха…

Ученик: Ја знам! То је Вук Караџић! Он је створио ћирилицу.

Ученик: Није! То су Ћирило и Методије. Они су измислили ћирилицу. Гледао сам филм о томе.

Ученик: Нису они, него њихови ученици. Само се зове по Ћирилу. Слушао сам сестру кад је учила наглас.

Ученик: Нико од вас нема појма. Најзаслужнији је Свети Сава. Да се он није борио за отварање школа, не бисмо ми сад имали ћирилицу.

Ученик: Ја мислим да је то наша учитељица. Она нас учи да читамо и пишемо.

(Ученици преврћу очима на коментар своје другарице.)

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу.

(Ову сцену посматрају Вук Караџић и Свети Сава.)

Вук Караџић: Видиш ли, Свети Саво, како су нам паметна ова наша Српчад. Тако мали, а већ свашта знају.

Свети Сава: То је твоја заслуга, Вуче. Да ти ниси био упоран и упростио ону нашу стару азбуку, ко зна којим би Срби данас писмом писали и језиком говорили.

Вук: Е, то си управу. Богме, било је тешко и мукотрпно борити се за просту ћирилицу и народни језик. Па, само са оним Јованом Хаџићем сам се расправљао десет година. А и митрополит Стратимировић био је ватрени борац против народног језика у цркви.

Сава: Пусти их , Вуче! Нису знали шта раде.

Вук: Само, знаш, Саво, оно дете је управу кад каже да си ти најзаслужнији. Да ти ниси подизао манастире и манастирске школе, ко зна да ли би данас било српског језика и српске ћирилице. Па и ја сам мало ишао у једну манастирску школу, али ми се није дало да је изучим.

Сава: Е, баш ти се није дало. Прво слаба школа у манастирима под Турцима, па на то и куга. Добро си ти и успео да научиш да читаш и пишеш. Право је рекла ова учитељица да само упорни постигну оно што желе.

Вук: Сасвим си управу. Па и ти да ниси био упоран не би био то што јеси.

Сава: Како то мислиш, Вуче?

Вук: Па, јел ниси хтео да се жениш, јел си побегао од куће да се замонашиш? Јел су ти родитељи бранили? И потеру за тобом послали. Па то зна и свако дете. А ти упоран у својој жељи да се Богу посветиш. И видиш да си у томе и успео. Све препреке си савладао и ниси одустајао.

Сава: Мој божји позив увек је усмерен ка помоћи мом народу. За живота помагао сам и учио народ како да му буде лакше. А мом оцу и браћи како да праведно владају и учврсте српску државу.

Вук: Све је то лепо. Али најбитније су школе. Та види их само!

(Сцена се враћа на учионицу. )

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу. Сви они имају део заслуге за очување нашег писма. Све је почело радом Ћирила и Методија који су покрстили Словене, па и Србе. Прво писмо, глагољица, било је тешко, па су га њихови ученици брзо заменили ћирилицом.

Ученик: Јесам вам рекао!

Учитељица: У време Светог Саве књиге су се преписивале ручно.

Деца: Ауууу! А ми кукамо.

Учитељица: Због тога је требало што више људи да научи да чита и пише. Свети Сава је по целој Србији помагао подизање манастира и у њима школа. Ту су деца учила прва слова.

А онда су стигли Турци и манастири и школе се полако гасе.  У време Вука Караџића само понеки манастир имао је школу, а и ту су деца више чувала манастирску стоку, него што су учила.

Ученик: Благо њима! Нису се мучили ко ми!

Учитељица: Да си као већина тадашњих људи неписмен, не би могао ни да играш игрице на компјутеру.

Ученик: Е,то не ваља!

Учитељица: И Вук је ишао у такву манастирску школу. И врло мало научио. Касније је користио сваку прилику да нешто научи. А не као ви. Све вас мрзи. И није одустао од жеље да српском народу врати српски језик и ћирилицу коју је ослободио свих непотребних слова.

Зато вежбај и пиши! Ћирилицу чувај!

Драмски текст колегинице Мирјане Чорненки, проф. српског језика,

 изведен на Савиндан 2018. у ОШ ,,Иван Гундулић“ на Ченеју (Нови Сад)

Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом.

Деда Мразова дијамантска свадба

Баба Мразица, Вила Добрила, Тринаеста (ћерка Мразова) седе у соби, пију кафу

 Вила Добрила: Е па, драга моја, вечерас стварно треба да буде фешта! Годишњица брака је важна прослава. И то још дијамантска свадба!

 

Баба Мраз: Да, да, орден треба да ми доделе! Сто година га чекам на дочек, децу  сама успављујем, сад унуке љуљам, њега никад кад ми треба.

 

Вила Добрила: Е, у том погледу мој Велики Штрумф је за сваку похвалу! Сваком Штрумфићу се увек нађе, сваког утеши, сваком помогне, никад не касни…

 

Баба Мраз: Аха, хвалиш га после годину дана, питаћу те после педесет!

 

Вила Добрила: Да, једино овако кад дођемо код вас у госте, мало се промени.

 

БабаМраз: Па то ти и кажем, утиче овај мој на њега! Видећеш сад – ко зна кад ће доћи, има вечера да се охлади док стигну, видећеш!

 

Вила Добрила: Ма неће, видећеш да ће стићи на време (таман то каже, чује се звоно на вратима) Ето их, јесам ти рекла!

Вождова недеља, 2013.

Питају ме ових дана познаници на друштвеним мрежама шта сад смишљам пошто не ,,висим“ на Фб, па осећам потребу да похвалим нови колектив у који сам ушла и колеге које су свесрдно подржале идеју да деци дамо могућност да искажу  многоликост својих талената.

Кажемо да је Дан школе најзначајнији дан у животу школе. Ипак, тачније је да је сваки школски дан подједнако значајан и ученицима и наставницима, јер једино у овој професији не постоји занимање, већ мисија. Мисија у којој се из дана у дан поставља темељ најсјајније грађевине – знања и умења. Истовремено, радити с децом је привилегија, јер значи бити на врелу младости, ведрине, креативности.

Уз породицу, школа је једно од два најсигурнија места  на којим се духовност и нада развијају и негују. Oдувек je школа била место на ком се води бескрајно дуга али стрпљива борба са несавршеностима људске природе. Најтеже је обликовати и  мењати, а не повредити. Зато смо данас, више него икада свесни истинитости познате максиме: ,,није знање –  знање знати, већ је знање – знање дати!“

У част прославе имендана школе ,,Вожд Карађорђе“ у Алексинцу, на десетогодишњицу ношења садашњег имена, организовали смо многе активности уоквирене Вождовом недељом. Ова Манифестација почела је изложбом посвећеном српској традицији и квизом из историје, да би се наставила данима посвећеним културама чије језике изучавамо – француској и енглеској, затим турниром у стоном тенису и изложбом илустрација омиљене књиге, а завршила се природњачким даном и школском приредбом.

 У животу образовне установе њен дан представља  слављење идеала којима се у школи тежи. Сваки пут  нам се тада на нов начин тада  разоткривају огромна стваралачка енергија, радост и лепота.

(Не)заборављена традиција

Историја није баук (наставник Саша о квизу, наставница Ана о квизу)

Школска библиотека

Француски дан

Енглески дан

Науми, па изуми!

Спортски дани

Дан школе – сечење колача и презентација сајта

САЈТ ОШ,,ВОЖД КАРАЂОРЂЕ“- АЛЕКСИНАЦ, креатор Анета Петровић

Дан школе – представица Чудесни сан малог Ђорђа (текст, слике, видео)

ВОЖДОВА НЕДЕЉА (видео)

ВОЖДОВА НЕДЕЉА (резиме)

Чудесни сан малог Ђорђа

У част прославе имендана школе ,,Вожд Карађорђе“ уАлексинцу, ове године, на десетогодишњицу ношења садашњег имена, организовали смо многе активности уоквирене Вождовом недељом. Ова Манифестација почела је 2. децембра  изложбом посвећеном српској традицији и квизом из историје, да би се наставила данима посвећеним културама чије језике изучавамо – француској и енглеској, затим турниром у стоном тенису и изложбом илустрација омиљене књиге, а завршила се природњачким даном и школском представицом. 

Вождова недеља

Школску представу за Дан школе припремали смо два месеца на основу текста Кугуарса о три прасета, Црвенкапи и вуку, али са дописаним целинама. Данас смо извели врло успешно представу и крунисали одличном дечјом глумом, игром и песмом, целонедељне активности којима смо желели да покажемо да у нашој школи деца стичу функционална знања и  да смо одавно напустили бубање и пуко меморисање. Ми знамо да ,,знање није знање знати, већ је знање – знање дати!“ То је био и мото Вождове недеље за коју се надамо да ће постати традиционална, а већ се праве планови за следећу годину! 🙂

Ево, утисака са данашње приредбе →фотографије

снимак представице

ево и текста, али напомињем да све што говоре Црвенкапа, прасићи и вук припада тексту Кугуарса 🙂

Чудесни сан малог Ђорђа

 

Лица:

Ђорђе 

Мама Ђорђева

Црни Груја

Боле

Црвенкапа

Мама Црвенкапина

Прасе 1

Прасе 2

Прасе 3

Вук

Марко Краљевић

Вила Равијојла

Врбена

Трњина

Грана

Жежана

хор

фолклор

 

(на једној страни кућни амбијент, дечакова соба, на другом делу сцене шума, светлост на соби)

 

Ђорђе (улази у у кућу, баца ранац): Стиг`о сам!

Мама (љуби га): О, синко, па где си досад?

Ђорђе: Ма гледали смо пробу фолклора. Мало ретро, али није лоше.

Мама: Ретро?! То је традиција…сврвременост, а не ретро! Шта ли вас уче у тој школи?!

Ђорђе: Па, добро, ето гледао сам, није баш тако лоше, може да се набаци добра кондиција!

Мама: Чудо, невиђено, али добро, боље и то него ништа. (спрема вечеру) Него, како је било у школи?

Ђорђе: Ма, све сте ви српкиње једнако залупане! Ко бре измисли тај српски! Знам да причам српски, шта сад има и да га учим?!

Мама (смеје се): Добро, шта је сад било? Треба нешто да се чита?

Ђорђе: Мало јој било што женила цео час Душана, сад морам да читам и Вукашинову женидбу! И где нађе толке женидбе кад нас историчар учи једна буна, друга бина, трећа буна, па тек устанак, па слом устанка, па рат…

Мама (смеје се): Знам, знам, муке су то, па тек природни прираштај Нове Гвинеје, па колко ће да ископа земље икс, ако копа 3 сата рупу метар с метар?! Па колко ће да ископа, прво ће да цркне! То математичари не узимају у обзир! Душу људску!

Ђорђе: Да, а ви српкиње баш имате душу! Зато за сутра имам да прочитам овог Вукашина и још да напишем Савремену бајку! Еј, замисли, тражи бајку у 21. веку.

Мама: Па, шта ти је Хари Потер, шта Господар прстенова, Аватар?! Све су то бајке! А Вукашина сте сигурно добили зато што ни Душана нисте хтели да прочитате, Ако, ако… Кад сам ја ишла у школу, такмичили смо се ко ће више да прочита и зна напамет. (док ов прича, Ђорђе преврће очи и кревељи се)  Слушај:

Мама: ,,Што Момчилу таман калпак био, Вукашину по земљи се вуче,

Што Момчилу таман чизма била, ту Вукашин обе ноге меће,

Што Момчилу таман прстен био, ту Вукашин три прста завлачи!“

 

Ђорђе: Ма да, тај Момчило био неки Ајрон мен! све што није! Сад ја морам да се рвем с њим! уф (рогуши се, тражи књигу)

Мама: море, тутањ у собу, па читај! Да те не видим док не стигне вечера!

Ђорђе(одлази у своју собу): Идем, идем, а ти пожури, баш сам гладан (баца се у кревет на крају сцене, почне да чита наглас)

Ђорђе: Сину Милош у пољу зелену,

                као јарко иза горе суне…  (књига му пада на лице, спава, сања)

 

(дечакова соба у тами, на мањем делу сцене, дрвеће се подиже на сцени, која се претвара у шуму, кућица између жбуња)

 

Боле, Црни Груја, девојке (певају долазећи на сцену)

Боле: Газда, да наложим малу ватрицу? (ложе ватрицу, сели, греју се)

Груја: Ајде, Боле, теби се пали из прве, много ти се обрадовала мајка (подсмешљиво) Него, девојке, ајде то колце да видимо, овде Tурака нема, можемо да будемо Срби.

Фолклор, хор

Груја: Браво, девојке, разгалисте душу јунацима!

БОЛЕ: Газда, газда, а има ли у овој гори јунака?

ЦРНИ ГРУЈА: Тишина! Куш! Шта ће нам јунаци? Они су много јешни, а ми прасце треба да претерамо што тише можемо?

БОЛЕ: Ја зато и питам, газда! Ако се јунаци одазову, а ми да скренемо окрајњом стазом, па тутањ!

ЦРНИ ГРУЈА: Паметно, Боле, паметно! А ја мислио да ћеш у хајдуке да нас учлањујеш.

БОЛЕ: Какви хајдуци, газда, Бог с тобом!?

ЦРНИ ГРУЈА: Такви хајдуци. Изроди! Од њих сад не може поштен трговац с робом кроз шуму. Како закорачи, тако му пола товара на ражњу заврши!

БОЛЕ: Знам, газда, знам, лично сам то искусио… ено ономадне кад смо Маринко и ја терали прасце преко у Хунгарију, три смо прасца изгубили и од тада им ни трага ни гласа. А није, газда, да нисмо тражили.

(чује се глас Црвенкапине мајке са сцене – ЦРВЕНКАПО!!!!)

Црвенкапина мајка (чује се): Црвенкапоооо! (глас се приближава, с различитих страна долазе мајка и Црвенкапа) Аха, ту си, где се опет слунѕаш?! Јесам ли ти рекла да је у шуми онај глупи вук, носи мобилни са собом!!!!

Црвенкапа: Еј, кево, ајд не смарај!

Мајка: Ма,слушај шта ти се прича, пази се вука.

Црвенкапа: Какав вук,шта се ложиш, кево.Е,ај, не дави  више, ћао, цмокић….(окренута публици) Ало,што смара ова матора! (креће да весело трчкара,зева на све стране,развлачи жваку…)

(чује се глас мајке Црвенкапине иза сцене) Пази, Црвенкапо, шума је пуна опасности!

Црвенкапа: Уууујееее! Мислим, како густа шума! (случајно погледа у земљу) Уууу, нечије стопе, велике, јее!

Вук (излази, окреће се публици и лукаво се смеши, трља руке и тихо се обраћа публици) Хехе, кога ја то видим…(прилази Црвенкапи са леђа) Баа! Црвенкапо, де с кренула!

Цренкапа (уплашено, помало муца): Носим поклон баки.

Вук: Баки из шуме, а?

Црвенкапа: Јесте и страшно се журим.

Вук: Шта имаш у тој корпи, ааххх?

Црвенкапа(уплашено): Поклон за…Цвеће, цвеће што сам убрала успут баки.

Вук(подругљиво): Убрала баки? Иии.. шта имаш још, аааа?

Црвенкапа: Мммм…мандарине..

Вук: Иии?

Црвенкапа: Јабуке.

Вук: Иии?

Црвенкапа: Киивии.

Вук: Ииии?

Црвенкапа: Лимун.

вук: Иии?

Црвенкапа: Авокадо.

Вук (зачуђено): Авокадо? А је л имаш папају?

Црвенкапа: И да имам не би ти дала.

Вук: Не би ми дала, аахх?

Црвенкапа: Не, не, не… (тресе главом)

Вук: Па, не би ја ни узео! (смеје се) Дај ту корпу овамо!

Црвенкапа (плашљиво му пружа корпу)

Вук: Глупа, плавушо!

Црвенкапа (љутито узима корпу натраг, дрмне је, а онда се промени у лицу, више се не плаши вука) Шта се ложиш, шаране!! (пролази поред вука,осврће се )

Вук (зачуђен је Црвенкапиним поступком, Црвенкапа потрчи и вук потрчи за њом)

Црвенкапа (окреће се и види да је вук јури, уплашеним гласом виче) Аааааааа!!! (вук и Црвенкапа се јуре неколико кругова на позорници,онда Црвенкапа угледа  кућу у којој живе прасићи)

Прасићи (чули су њену вику, излаза из кућице, радознало климају њушкама)

Црвенкапа: Мислим…овај…ја се извињавам што ометам ваш интимни тренутак, али јури ме вук и страаааашна  ми је фрка!

Прасе 1: Сви вукови непријатељи су наши  пријатељи.Осећај се као код своје куће..

Црвенкапа (са олакшањем) Јаааооо, фала вам, прасићи, оно као баш сте готивни, еејј!

Прасићи (смеју се, окрећу се једно према другом климају њушкама… уводе Црвенкапу, стоје на једном прозору, а Црвенкапа на другом)

Вук (стиже задихан) Ало, има ли кога? Ало, власници станарскога права! (окреће се публици) Колико ја познајем ову шуму овде би требало да живе неке прасци. Аааа? Свињогојствооооо!!! Је л  моожда код вас навратила једна безобразница с црвеном капом,а?

Прасе 3:  Шта је било? Шта је било?

Вук: Шта шта је било, ааа? Па кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!

Прасићи: Па дувај, фрајеру! (смеју се…)

Вук: Доообро!

Сви прасићи се смеју и грокћу…

Вук: Дооообро! (Надима се да сруши кућу, шири плућа, хвата залет, онда дува јако и дуго.) Види ти то! Аааххх! (јако се напне да поново одува и онда се закашље…)

Прасићи (смеју се грохотом)

Вук: Људи!

Прасићи: Ми нисмо људи! Ми смо прасићи! (смеју се, окрећу се једни према другима, бацају “пет“…)

Вук: Дообро, доообро. Прасићи, ова кућица је требало да се сруши. Тако пише у бајци. (окреће се зачуђено око себе, па гледа у прасиће…) А? Па стварно тако пише у бајци.

Прасе1:  Али ово није та бајка, глупсоне! Ово је сан! (сви прасићи се смеју блесаво)

Вук: Па да, и овај црни Ђорђе свашта сања! (публици) Бар док сам ја у сну! (себи) Хеееј, прасићи слаткићи, може један фин дил? Купићу Црвенкапу у пола цене,а? Ево, дајем вам 500 кила концентрата за ту птичицу тркачицу?!

Прасићи ( гледају се међусобно,подижу њушке као да хоће да оњуше вука)

Прасе1: Толико је цениш?

Вук: Ни мање ни више.

Прасићи(незадовољно): Уууффф!

Вук: Дообро, добро, договорићемо се.  Ууух, изедосте ме, свиње једне! (прасићи се и даље смеју док он нервозно шетка, застане и осмехне се) Имам идеју! Шта кажете на следећу варијанту – на пример, имам за вас један ооодличан предлог (шапуће прасићима) даћу вам сто кила мекиња, а ви мени Црвенкапу, а? Шта кажете, а?

Прасићи (гледају се међусобно, климају њушкама, грокћу, мумлају, помало скиче. Сви прасићи се окрећу према Црвенкапи која их запањено гледа) Црвенкапо, није да нам је драго, али разуми нас… Како да ти сликовито објаснимо… На пример, ако у овој руци имаш сто кила мекиња, а у овој руци имамо једну Црвенкапу, онда је рачуница једноставна. (спушта руку у којој је замишљена Црвенкапа) Претегне ти на ову страну! (показује на руку у којој је замишљених сто килограма мекиња) Држи је! Држи је, увати је за нос!!! (једно од прасади узима метлу) Ајд, лепо ти нама  напоље!!

Вук (док прасићи истерују Црвенкапу, он турпија нокте и певуши)

Црвенкапа(уплашено): Јооој, јаооооо….

Вук (лукаво се смеје)

Црвенкапа (наљути се, вуку стане на ногу и пројури поред вука)

Вук: Јааооо! (окрену се и појури Црвенкапу)

Црвенкапа (окреће се прасићима):  Продали сте ме за сто кила мекиња! Прасићи ни једни да  једни! Чекајте само да вас Боле нађе, има да буде (показује руком) Фик, и готово!!! Ражњићи вам не гину!

Боле (иза жбуна): Газда, ово су они моји прасићи!

Црби Груја: Ћути, Боле, несрећо једна, иде вук!

Прасе1: Вуче, вуче! А мекиње?

Вук (трчи и окрече се према прасићима): Бисер не ваља пред прасце бацати!!! (смеје се)

(Највеће прасе стаје испред вука, вук удара у њега и пада.)

Вук (ошамућено гледа у прасиће): Ћао!

Прасе2 (љутито): Где су мекиње? Где су мекиње?

Вук(уплашено): Ево, сутра.

Прасе2: (љутито) Ма, шта сутра! Сада!!!(хвата вука за одећу)

Вук: Чек…Чекајте, људи…ево га извештај из банке (вади извештај из кошуље) Мекиње су уплаћене, имам пети примерак… ево сутра факсом уплаћујем фактуру  чим попуним вирман у ез-де-ка. Мајке ми!

Прасе1: (вуче вука за кошуљу) Нема ништа сутра! Дај ти нама паре сада па ћемо ми сами да купимо мекиње! (смеју се)

Вук: Дообро, добро, па нема проблема, одмах ћу сада да вам уплатим жирално.

Прасе1 (љутито): Нема ништа жирално, нема орално, нема морално,само соларно – новце на сунце! Кеш! Кеш! Знаш ли ти шта је кеш?

Вук: Кеш? Куп европских шампиона.

Прасе1 (зачуђено гледа у вука)

Вук: Еј, прасићи, видите, ено га Дејо Савићевић.

Прасићи: Где, где? Где? Где си га видео? Дејо! Дејо! Дејо!!! Где је Дејо! (окрећу се око себе)

Вук (бежи од прасића и кад је видео да више није у опасности од стране прасића, да побегне, али судара са Краљевићем Марком.

(долазе Марко и Вила Равијојла)

Марко Краљевић: Кога ја то видим? Вука, зар не!? (иронично). Еј, вуче, вуче, бубо лења (пева). Види Равијојла, у’ватили смо вука! Баш ми треба један овакав мало ми се окрзала крагна на овом мом капуту, а?

 

Равијојла: Не може. Дај тог вука, овамо! Мени треба више. Треба ми за нови фенси прслук. (прислања вука на себе и мерка нову креацију).

 

Вук: Пустите ме, бре! Нисам вам ја модна креација, ја сам живо биће, имам ја своја права.

 

(Чује се чудна галама, шушкање и свађа која се приближава, на сцени се појављују вештице, Марко и Равијојла се померају са стране (поворка)

 

Врбена: Боцкаш ме, Трњино! Дишеш ми за врат откако смо кренуле на трг!

 

Трњина: А ти гураш носурду где не треба, Врбена!

 

Врбена: Е, даћу ја теби носурдом по главурди! (чупа је)

 

Жежана: Девојке, девојке, упристојите се! Девојке!

 

Грана: Жежано, поганијо, што опет ти узимаш реч! Да ниси сањала да си главна овде?!

Жежана: А ти, Грано, совољуго, што ти опет приговараш? Неко те нешто питао?

Грана: Да ти мало поткрешем бркове већ ти се о метлу заплићу?

Жежана: Море, дођи, да ти сљуштим ту уштављену кожу с леђа овом  чакијом!

Дарина:  Мир међу животињама! Скупите се све овамо да пробамо плес за газда Грујину журку!

(ритмика)

Дарина: Девојке, баш смо ово добро урадиле, чек само да нађемо Газда Грују! Газда Грујо!!! (зову и померају се са стране)

Газда Груја (крије се иза жбуна с Болетом и Ђорђем): Боле, излази тамо, кажи да сам се оженио!

Боле: Поштована…госпођо…

Дарина: Ја нисам госпођа! (љута) Шта ти хоћеш? Где ти је газда Груја?

Боле: А, газда…оженоо се, много вас поздравља!

Врбена: Оженио се, а! (љута) добро, де, и ти мож да прођеш! Дај да видимо шта знаш да радиш? Знаш да певаш?

Боле: Да певам?! Па, мало…(тихо)

Врбена: Ајд да чујемо!

ХОР

Марко Краљевић (долази доводи Грују за уво, Равијојла иде за њима) Ево младожење, крије се тамо на крају шуме!

Груја: Не кријем се, преговарам!

Марко: море, даћу ја теби преговоре! (замахне буздованом) него, Грујане, прстен на сунце, моја Равијојла је спремна!

Грана: Каква Равијојла, а ми?!

Марко: Море, куш! Каква вештица, кад вила лепота неудата! Моја Равијојла је на реду, ево вама Болета! (окреће се Груји) Ајде, младожењо, Секо моја (спаја им руке) Девојке, друштво из хора – ТУШ!

Хор, фолклор

(остали се придружују позади, весеље на сцени, а онда се сви утишају, чује се мајка)

Мајка: ЂОРЂЕЕЕ! ВЕЧЕРА!!!

Ђорђе: Ево!!!! (буди се и прича за себе) УХ, какав луд сан, ето шта се деси кад српкиња смисли домаћи! Ајд, да пустим мало музике да растерам снове! (прилази касетофону, укљ)

ХОР ВОЖДОВА ХИМНА (сви певају)

 

крај

 

29.4.2014. 

Представица у прилагођеном облику изведена на међушколском такмичењу школа Бееограда и освојила 3. место за сценографију и костимографију! Браво! 🙂

Чудесни сам мале Иве

Женски разговори

Душко Радовић написао сјајан текст, а ја адаптирала за потребе школске сцене за Дан школе у Катуну, 16. маја 2013.

Ženski razgovori

И мало слика са представе за коју је сценографију урадила наставница ликовног Бранка Јовановић, музички подржао наставник Кире Котевски, а вежбао са глумцима наставник српског Велизар Велимировић.

слике

ОШ ,,Војвода Пријезда“ – Сталаћ, школа пуна догађаја

Стереотип о просвети: ништа не раде, радно време 4 сата, 3 месеца одмора… Ипак, свако ко има било какву везу с проветом, ако је релан, зна да ствари стоје сасвим другачије. Има кукоља у том житу, као и свакој гомили на овим просторима, али светлост просвећивања не усахњује упркос њима, јер у свакој школи има много вредних, стручних и креативних људи, који се нису предали, само су се можда ућутали.

У ОШ,,Војвода Пријезда“ – Сталаћ већ годинама креативни тим ради пуном паром, а недавни догађаји само потврђују наше опредељење да финим покретима боцкамо шкољкице да би дале бисере.

За маме је учитељица Весна Весковић са својим првацима, осмислила не само оригиналне поклончиће, већ и читаву приредбицу.

Наши бисерчићи обожавају да глуме, а кад можемо да угостимо праве глумце радост је још већа. Тако смо се лепо дружили са глумцима који су посетили нашу школу и 13. марта 2013. извели представицу Шаренко :).

Ово није био крај мартовским ,,културним догодовштинама“:) засладили смо месец Рецитаторским такмичењем. Изабрали смо најбоље рецитаторе и сад им држимо фиге да буду још и бољи у следећем кругу такмичења, мада знамо да је ћићевачки жири.

И, то није све. У петак, 22. марта 2013. године, учествовали смо на Младеначком сабору који се већ годинама традиционално одржава у Ћићевцу. И не само да смо учествовали, него смо блистали захваљујући труду наших куварица, које су припремиле традиционална српска јела и сласне колаче, као и учитељицама Слађани, Даци, Слађани, Весни, Лепи, Јелени, Душици.

сличице

Обе моје библиотеке

Фебруар је био месец испуњен многим школским активностима, а библиотекару је дух књишког мољца већ неко време на боловању, па му немирни дух или што кажу у мом крају ,,пудраћи“ 🙂 не дају мира.

Негде у јесен смо формирали Активе школски библиотекара и у Општини Алексинац, и у Општини Ћићевац, покренули Читалачку значку у обе општине, а онда се окренули практичним стварима и, сем израде пројектног плана, позвали донаторе да помогну у промоцији књиге и читања.

Многи су издавачи добили моје писмо, мало и се одазвали, али њих нећу ни помињати, већ су се похвалити дивном сарадњом са Клетом и Креативним центром, чијим се поклонима наши мали читаоци већ ,,сладе“, као и са Лагуном, захваљујући којој у ОШ ,,Војвода Пријезда“-Сталаћ многи уживају у мини сајму књига. И купују! 🙂

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

26. април 2013.

Продајна изложба ,,Лагуниних“ књига је трајала мало дуже од планираног, али смо сви уживали у мноштву нових књига у библиотеци, па нам се и није журило да се понашамо у стилу ,,три дана доста сваког госта“.  После успешно завршене изложбе сада се можемо похвалити са 14 нових наслова, међу којима су неке од најтраженијих књига током продајне изложбе:

Дан отворених врата у ОШ ,,Десанка Максимовић“-Катун

На почетку овог чланка морам да испричам своју омиљену причу. То је прича о два мачета, коју сам давно прочитала и заувек запамтила.

Два мачета се нагла у чинију препуњену млека. Како су пили десило се да су се омакли и упали у чинију. Ниво млека се све више смањивао, стомаци им се пунили, тако да на крају нису могли га изађу из клизаве чиније стрмих зидова. Покушавали, покушавали, али нису успели, Онда једно маче рече:

Знаш, брате, ја не могу више да се борим! Покушавао сам и покушавао, али не иде. Ја ћу сад лепо овде да умрем.

Тако је рекао, и чегао на дно чиније.

Друго маче, пак, није хтело да се преда. Још упорније је покушавало да изађе из чиније. Вртело је ножицама, вртело, вретело…Већ је полеки да се пита води ли то чему, кад…Осети подлогу под ногама и искочи. Како је вртело ножицама, од оно мало млека постао је путер и маче се спасило!

Чему ова прича на почетку извештаја о једном школском догађају? Отуда што стално слушамо како наставници не раде ништа… а школе нису оно што су некад биле… Ипак, има наставника који се не предају. Врте, врте, врте…различите активности, покушавају да нападну проблем са свих страна и децу приволе својим предметима. Дан отворених врата у ОШ ,,Десанка Максимовић“-Катун, организован на овај начин као данас, само то доказује.

Најпре су библиотекар, наставница енглеског, руског и ликовног и наставник музичког осмислили Трочаролију, па су позвали ученике да учествују, а на крају роситеље и мештане да погледају троделну изложбу и мали тројезични музички блок.

• Имали смо три врсте уметности:

– слике (наставница ликовног изабрала најлепше радове свих ученика),

– звук (наставник музике припремио тријадни блок) и

-реч (деца писала честитке на 3 језика – српском, енглеском и руском);

• Имали смо три културе:

– српска етно изложба с бадњаком (библиотекарка),

– руске Бабушке и новогодишње честитке на руском (наставница руског),

– енглеску чарапу с бомбонама, јелку и честитке на енглеском.

• Музичку трочаролију:

– песма на енглеском;

– песма на руском и

– песма на српском

• Троделна публика:

– родитељи,

– наставници и

– ученици.

Сви смо троструко уживали! 🙂

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Једна сасвим обична прича, Биљана Николић

Срећна сам што могу да поделим још једну кратку школску сцену, коју је приредила, написала и дописала колегиница Биљана Николић за своју школску дружину.

Лица:

Страхиња

Маша

Наставница српског језика

Милица, Страхињина мама

Душан, Страхињин тата

Јелена, Страхињина сестра

Школски психолог

Ученици VII разреда (Сашка, Марија, Ива, Петар, Ђорђе)

 

ПРВА СЦЕНА

(Страхиња, наставница, тата, мама, Јелена)

                                     (Сцена је подељена на два дела: у једном делу је неколико школских  клупа где су смештени ђаци, а у другом делу се налази трпезаријски сто за којим седе Страхињини родитељи и сестра.

             Ефекат искључивања и укључивања светла. Почиње музика.

             Осветљава се учионица. Ученици су на часу и раде писмени задатак из српског језика. Страхиња је у првом плану. Врти оловку по рукама. Поклопац му пада у крило. Покушава да га ухвати, али не успева. Удара о под и котрља се. Сви гледају у њега.

            Чују се кораци. Страхиња не диже поглед. Не мрда, не трепће, не дише. Кораци се успоравају.  Наставница се зауставља поред њега, спушта леву руку на његово десно раме)

           

            Наставница (шапуће): Шта је било, Страхиња? Па ти ниси ни наслов преписао са табле?! У чему је проблем? Зашто не пишеш?

            Страхиња (уплашено): Не знам одакле да почнем.

            Наставница (самоуверено): Од наслова, Моја породица. Потребно је да нам опишеш чланове твоје породице. Како изгледају, чиме се баве, по чему су посебни и зашто их ти волиш. Теби бар не морам да објашњавам како се пише писмени задатак! Хајде, крени полако!

             (Кораци се удаљавају)

             Наставница (гледа на сат): Децо, имате још двадесет минута до краја часа.

             (Сцена се замрачује. Само је Страхиња осветљен)

             Страхиња (води монолог): Ужас! Ово је најстрашнији дан у мом животу! И одакле сада да почнем? Од тате? Шта да пишем о њему? Како је дао отказ пре годину дана јер се разочарао у новинарство, у колеге? Како је у знак протеста престао да се брије и како личи на чудо? Хвала богу, не излази из куће па ме не брука. Али зато по цео дан пише роман. И то на мом компјутеру. Не могу да дођем до рођених игрица. Добро, ајде што је он у очајању, то је његова ствар,али не мора због тога да мучи целу породицу. Кад год седнемо да једемо, он почиње да нам прети.