Не улазећи у теорије о досељавању Словена и њиховој прапостојбини у које се уплићу и теорије о њиховом староседелаштву, наша прича о писмености Словена почиње у 9. веку када су словенска племена насељавала Европу и говорила сличним језицима груписаним у три језичке групе:
- западнословенска група језика: лужичкосрпски (данас сачуван у Немачкој), пољски, чешки и словачки (полапски са кашупским део ове групе, али изумро);
- јужнословенска група језика: српски, хрватски, словеначки, македонски, бугарски;
- источнословенска група језика: руски, белоруски, украјински.
Словени су били посебно везани за природу, сточари, па су се у складу са својим потребама и кретали. Трагови њихове културе нису најбоље сачувани, јер су писали цртама и резама, непознатим тадашњем европском интелекатулацу, чија свест као основу светске цивилизације види Грчку и Рим. Ипак, Слово о писменима Црнорисца Храбра говори да су били писмени и пре Ћирила и Методија, мада о систематској писмености нема речи, јер им није ни била потребна – богата култура и религијски живот живо су се чували и предавали усменим предањем → Стари Словени.
Откуда онда Ћирило и Методије, Грци, међу Словенима и зашто за њих везујемо словенску писменост?
Словени су били многобошци и нашли су се окружени хришћанством са свих страна. У њихове крајеве долазили су мисионари и са истока, и са запада, са жељом да их покрсте, али нудили су само проповеди на два званична језика – грчком и латинском.
Хришћанство у 9. веку није било подељено, али су се јасно издвојила два центра – један у Риму (службени језик латински) и други у Цариграду (службени језик грчки). Библија је била преведена једино на ова два службена језика тадашње Европе, па су зато и мисионари који су долазили међу Словене, могли да проповедају библијску причу само на тим језицима.
Један од словенских вођа, моравски кнез Растислав (Моравска је била у данашњој Словачкој) одлучио је да његов народ прими хришћанство, али само од оних мисионара који буду донели књиге разумљиве његовим људима. Дакле, било је потребно све богослужбене књиге превести на словенски језик.
Често кажем својим ђацима да је СМС кнеза Растислава 🙂 отишаи и у Рим, и у Цариград, али је цар Михаило у Цариграду изгледа имао бољу конекцију 🙂
Цар Михаило обновио је Цариградски универзитет, који је постојао још од 4. века, а један од предавача био је Константин Филозоф (монах Ћирило) као и његов брат Методије. Њих двојица били су Грци, родом из Солуна, а познавали су језик Словена из околине свог родног града, јер су Словени долазили до крајњег југа Балкана. Како су већ имали искуства са покрштавањем, јер су раније учествовали у Хазарској мисији, цару су се учинили савршеним за нову мисију – Моравску.
Први задатак моравских мисионара је био да преведу богослужбене књиге на словенски језик. Познајући словенски језик и његов гласовни систем, Ћирило и Методије су из грчког писма издвојили потребне знакове и прилагодили их словенском језику стварајући тако прво словенско писмо – ГЛАГОЉИЦУ, којом су исписали преводе првих словенских богослужбених књига.
Језик тих књига познат је данас у науци као СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. На ово писмо превели су све потребне богослужбене књиге и 863. стижу у Моравску одакле се почиње ширити хришћанство у све крајеве где су живели Словени.
Треба схватити да је писменост била намењена богослужбеним пословима, дакле стварана је за потребе цркве и евентуално комуникацију са суседним народима, дакле писменост је била потребна цркви и држави. Обичан човек, сточар, пољоприведник, који живи у родовском друштвеном уређењу, а у наредним вековима у феудалном, још дуго неће имати потребу да буде писмен – нема сопствене поседе, не мора да уписује своју имовину, осим да преброји стоку, да види кад треба да спусти стоку са планине из катуна у своје село и сл. Истовремено, како је у човековој природи да се дружи, да разговара, глагоља, али и да ствара, тако су и ти неписмени обични људи давали себи одушка од суровог живота проводећи време у друштву, причајући и певајући. Неки даровитији међу њима успевали су да их засмеју, да им задрже пажњу узбудљивим причама о бојевима, да их очарају чудесним бајкама или орасположе задиркујућим љубавним песмама. Ни то није било потребно записати, јер се лако памтило и увек је било оних који су то сваки следећи пут још животније и лепше испричали или испевали. Тако је настајала НАРОДНА(УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ на језику који је као жива творевима пратио све промене у народном говору.
Паралелно са животом народним, живела је и црква, али у суровим временима освајања, покрштавања, верских ратова, свако записано слово било је од животне важности. Зато се записано није мењало, чак ни када је писани језик понегде почео да се разликује од говорног. Једино је глагољица у истом веку када је настала, попримила мало једноставнију форму. Ученици Ћирила и Методија већ у 9. веку створили су ћирилицу, која надаље прати књижевни језик словенских племена.
Презентацију о почецима словенске писмености припремили колеге Данијела Алексић, Татјана Цвејић и Божидар Говедарица из ОШ,, Жарко Зрењанин“ Бока(ушла у Базу знања Креативне школе) а овде је њен део:
Овде ћемо застати, а као увод за нову лекцију о развоју српског књижевног језика до 19. века позивам вас да погледате презентацију колегинице Тање Крповић. 🙂
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
