„Када се каквој жени не одржавају дјеца,
она надјене дјетету име Вук, јер мисли
да јој дјецу вјештице једу, а на вука
неће смјети ударити. Зато су и мени
овако име надјенули“
Из Рјечника
И зато, Вуче самоуче, вијекови за Тобом храмљу, јер хром не посрну док нам име Европом проносијаше. Малени, а са судбинском грижом што смо, и сто педесет година послије Твога упокојења, још невјешти језику којем си нас подучавао, ево Те и данас спомињемо, искупљујемо се за Књажеве увреде, Хаџићева омаловажацања и Стратимитовићеве анатеме. Ако нас однекле гледаш, процијени колико ваљано то чинимо.
Српски народ има свог препородитеља, мало који тако разноликог и радикалног, толико ушанченог у темеље националне културе. Прву књигу наших пјесама Ти си у свијет пустио; прву граматику нашег језика Ти си сачинио; Твоје је дјело прва збирка наших ријечи; Твоје рецензије су први глас у нашој књижевној критици; написао си први буквар; први си устанички историограф и биограф; родоначелник си наше науке о народу.
Без иједног школског свједочанства, зачео си нашу социологију, па палеографију, прозодију, географију, акцентологију, дијалектологију, дао вриједне прилоге проучавању метрике народне поезије, старог словенског језика, манастира, прилоге образовној настави, репортажи, епистолици, пружио макар и шкрте податке за историју више наших наука – медицине, права, ботанике, зоологије, хистологије… Па куд ћеш више, Вуче!
Ти си нашу душу славенску и балканску Европи препоручио. Нас: чобане, кметове, чивчије, хајдуке. Нас: бунџије и гусларе. Постали смо духовна посластица романтичарској Европи, у круговима „најодлучнијих људи, с неподијељеним допадањем“ читане су наше пјесме – рећи ће Тереза Албертина Лујза фон Јакоб (Талфј). „Не бисмо знали који би народ могао показати такво благо љубавних пјесама, осим свете Соломонове Пјесме над пјесмама. Од Хомерових спјевова наовамо нема у цијелој Европи ни једне појаве која би нас могла тако јасно обавијестити о суштини епа као српска народна пјесма“ – дивио се један од браће Грим. Наше „просте пјесме“ стигле су пред Гетеа и Клеменса Брента, а велики Пољак Адам Мицкијевич, говориће да смо предодређени да будемо „музичар и пјесник цијелог словенског племена“. За Чернишевског су наши стихови јединствена поезија народних маса, док за Николу Томазеа имамо „најстарије, најепичније и најузвишеније пјесме у Европи“.
Писао си Мушицком како су спјевови неписмених Балканаца тема у дијалозима врсних умова Вајмара, Дрездена и Берлина: „Сад Нијемци уче српски наврат-нанос“. Енгелс ће писати Марксу: „Живо учих тај језик из пјесама које је сакупио Вук Стефановић Караџић“. И тако, више су нас свијетом прославиле наше народне пјесме него свијетло оружје. Ејвалах им!
Један француски слависта ће рећи да без Тебе романтичарска Европа не би била што је. Великим Твојим трудом (а хвала и царском цензору Јернеју Копитару!), само за Твог живота и времена, преводиће и издавати наше пјесме: Чеси (Ханка и Челаковски), Нијемци (Тајфл, Герхард, Фогл и други), Енглези (Бауринг и Мередит), Французи (Војар и Дозен), а још и Мађар Сакач, Финац Рунеберг, Пољак Зоморски, Рус Гербељ…
Ниче се у младости бавио прерадом шест наших народних пјесама; нису измакле ни пажњи композитора Брамса. Знаш ли, Вуче, да си био тема дипломског рада пјесника Блока? Ни Пушкин ни Проспер Мериме нису могли одољети пјесништву „дивљакâ са брдовитог Балкана“.
Ти си, човјече, покренуо и друге у другим земљама да сакупаљају и „печате“ пјесме својих народа и зборнике посвећују „уваженом и драгом Вуку“. Чине то Македонци (Шапкаров, Буљевски и Ђиновски), Бугари (Геров), Украјинци (Шашкевич, Вагиљевич и Головацки), Румуни (Асаки). А сам си записивач био македонских, бугарских, румунских и албанских народних пјесама.
Хоћемо данас да пишемо како говоримо и да читамо како је записано. А записано је како си био непоћудан властима, и световним и духовним, да си за живота гањан и вријеђан, набијеђиван и ухођен, да је Твоја отаџбина била глува за Твоје вапаје и пријекоре, да си јој славу свијетом проносио а гладовао, да си корио савременике а наду полагао у потомство, до посљедњег даха си радио на „ползу“ народа свог и у дуговима умро. Било је видовитости у критици Француза Лабулеја, упућеној Твојим земљацима: помозите за живота човјеку који вас је прославио, а не да вас послије ухвати манија за подизањем мермерних споменика.
Нико у свом селу није постао хаџија, па ниси ни Ти, макар се и Вуком звао. Али си од европских академија и научних друштава добио, Вуче самоуче, 16 диплома, од владара три златне медаље, четири ордена и два златна прстена. Удостојили су те чланством, али и сами били удостојени: Бечка академија наука, Берлинска академија, Књижевно одјељење Петроградске академије, Петропавловско друштво љубитеља руске књижевности, Учено друштво Краковског универзитета, Тириншко-саксонско друштво за испитивање отаџбинских старина, Гетингенско учено друштво, Друштво за историју Императорског московског универзитета, Одеско друштво љубитеља историје и старина, Друштво српске словесности, Императорски харковски универзитет, Афрички институт у Паризу за укидање ропства, Руско географско друштво, Друштво за повјесницу и старине југословенске у Загребу, Друштво љубитеља књижевности Московког универзитета, Пожешка жупанија… Мало ли је, Вуче!
Прије 154 године изабран си за члана Матице илирске и почасног грађанина Загреба.
Прије 192 године додијељен Ти је почасни докторат филозофије у Јени, као „преблагородном и великоученом мужу“.
Многи од нас, који тек за ово сазнајемо, са закашњењем Ти честитамо!
