Драги Алексинчани,
Данас сам свршио са својим обавезама око Речника Алексиначког Поморавља. Ослобођен стега и притруса, уживам листајући старе текстове и у мислима пролазим Поморављем. Записујем: Кад бих се питао шта то треба да саветујем младом човеку који и сам већ има пуно жеља и недоумица, мислим да бих му рекао: Прави успомене, да се једног дана имаш чега сећати!
Ово је дан паприка, оних што их ви имате у башти, а ја у писанки. Управо тим текстом желим да Вас поздравим и да предам своје парче вашега речника.
Слатка љута – народе!
Овако вичу на нишкој пијаци, а ја никако да растумачим да ли ово значи – слатка и љута (паприка, дабоме), или: слатки али љута, или: слатка зато што је љута, или: (толико је) љута (да је од тога већ) слатка… Кад стигне јесен, с паприком све може. Због тога уопште не треба ићи у Ниш. Може се слично видети у Моштаници, а може и у Бучуму.
У те могућности спада и оно излагање љутих танких, дугих или кратких, папричица ватри – за одмах, за кисело, за уз роштиљ, за зиму… А то се може чинити на скари (тако то чине ћевабџије), на плотни шпорета (свеједно да ли на струју или на дрва, али боље је ово друго), или на кубету у Сврљигу, или кавтору у Пироту, затим у врелом пепелу – на огњишту или на пољани, кад је можда и најбоље, јер мирис иде далеко, шири се, кад је време мирно – лагано и равномерно, а кад паветрак пирка – јасније и оштрије, па га осете и они који га не виде.
Језик све то зна: па онај у устима осећа љутину и сласт, а онај заумни све то покушава да увије у реч. За оно што испричасмо већ постоје изрази: да се испече – то мора да је на решетки; да се испецка – то ће бити на плотни, да се испршка – то мора да је у прхтавом пепелу, у жеравици која прелази у супрашицу, па кад џинче такне у жарче, цикне неки гласић и мало полети пуваљ од пуцања љуспице те испраши необазриву домаћицу. Да тога не би било, за такав поступак термичке обраде овог божјег благослова моја мајка говорила је: Тури тој у пепел да ти се малко прожавари (вероватно: прожари, али тако нико овде не каже!).
Најлепше се пеку младе, здраве, праве и тврде. Ако су вретенасте (дугуљасте, измичне), оне се ваљају по плотни, а ако су дволичне – оне су пљоснате па знаш која страна мора да прилегне на жешко, тј. на ватру. Криве и кржавке су за жар.
Није им лако, али млад сир и стара ракија све то доведу у ред. Кад нема сира, може и бели лук попрскан јабуковим сирћетом.
Пеку се и крже, пртке или прчке, ситне а оштре, а оштро се и љуто тако преплићу, да и кад може код папричица да се све то разазна, тешко може код ракије, која је оштра кад је љута, а љута кад је оштра, па се однекуд нађе жестока и све ово замућено (пре)покрије, односно – прелије.
Не пеку се цимбулчићи, они ситни, црвени као од биљура, што се гаје у саксијама. Јесу за украс, јесу за укус, али кад би их дохватио огањ, настала би нека борба две жестине у којој оно што је мање и што се напиње, мора да прсне, да му снага оде у зрак, и – нема је. Само осетиш како те пецка у носу и очима, па и то нестане, и оде у сећање.
Кад је стриц Милан из Београда, камоје још дететом отишао, долазио на нашу летњу славу, волео је да он испече паприку, у жеравици или врелом пепелу док се прасе пече на ражњу, јер му је мирисало и печење, и паприка, и још је пепео свему давао мирис и укус. Мајка то није одобравала, јер њој је пепела било преко главе, а стрицу је годило јер одавно у кући немам пепела, сем оног с цигарете, јер све је под електриком. Ни стриц ни паприка нису волели електрику, зато су се лепо сретали у Бучуму.
21. октобар 2017.
Опет је крај лета, а дани су још врели, сунце као да пече, или то његови зраци само пецкају такмичећи се са љутином и мирисима који се шире од пецканих и прљених, папричица или печених надутих паприка што долазе из оближње авлије. Нема ни мајке ни стрица, само ја, сâм, омотан уздасима и издасима, себи довољан и ником потребан.(6.9.2021)
Недељко Богдановић
