Tag Archive | ћирилица

Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Ћирилица – част српских интелектуалаца

У сусрет 21. фебруару Дану матерњег језика, преносим овај интервју са др Сретом Танасићем, директором Института за српски језик Српске академија наука и уметности (САНУ), који упозорава да се последњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мењања националног идентитета и цепања српског језичког простора.

dan-maternjeg-jezika

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су босански и црногорски језик посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мењање вере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно применити принципе који су утврђени у Европском документу, где пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вером, која не мора бити вера свих Срба, Танасић подсећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

22018_serbian_writing_cirilyc_cirilica

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић.

Извор: Слободна Херцеговина

 

Ћирилица и ,,Facebook“

Многи сматрају Фејсбук највећом пошасти нашег доба, али ових дана, уочи новогодишњих и божићних празника, овом друштвеном мрежом кружи честитка која ми је привукла пажњу и заиста одушевила. Понуђено је корсницима да креирају сопствену честитку и упуте је преко свог профила свим Фејсбук пријатељима. Кликнеш на линк, сачекаш пар секунди и добијеш сопствену честитку и то, замислите, моја је исписана ћириличним писмом, јер ми је тако исписан и профил.

Уопште не улазим у техничку страну овог процеса – ко ће доћи до података са мог профила на Фејсбуку, шта ће све бити видљиво и сл. (то се дешава и кад се играју игрице и користе неки други сервиси). Знам само  да је једна друштвена мрежа подешена да препозна писмо мог матерњег језика, а да већина корисника српског језика неће учините тај велики напор да једним кликом промени писмо и уместо латиницом пише ћирилицом, писмом српског језика.

Ко чува своје, поштује и туђе!

Писменост Старих Словена

Не улазећи у теорије о досељавању Словена и њиховој прапостојбини у које се уплићу и теорије о њиховом староседелаштву, наша прича о писмености Словена почиње у 9. веку када су словенска племена насељавала Европу и говорила сличним језицима груписаним у три језичке групе:

  • западнословенска група језика: лужичкосрпски (данас сачуван у Немачкој), пољски, чешки и словачки (полапски са кашупским део ове групе, али изумро);
  • јужнословенска група језика: српски, хрватски, словеначки, македонски, бугарски;
  • источнословенска група језика: руски, белоруски, украјински.Slavic_peoples_6th_century_historical_map

Словени су били посебно везани за природу, сточари, па су се у складу са својим потребама и кретали. Трагови њихове културе нису најбоље сачувани, јер су писали цртама и резама, непознатим тадашњем европском интелекатулацу, чија свест као основу светске цивилизације види Грчку и Рим. Ипак, Слово о писменима Црнорисца Храбра говори да су били писмени и пре Ћирила и Методија, мада о систематској писмености нема речи, јер им није ни била потребна – богата култура и религијски живот живо су се чували и предавали усменим предањем → Стари Словени.

Откуда онда Ћирило и Методије, Грци, међу Словенима и зашто за њих везујемо словенску писменост?

Словени су били многобошци и нашли су се окружени хришћанством са свих страна. У њихове крајеве долазили су мисионари и са истока, и са запада, са жељом да их покрсте, али нудили су само проповеди на два званична језика – грчком и латинском.

Хришћанство у 9. веку није било подељено, али су се јасно издвојила два центра – један у Риму (службени језик латински) и други у Цариграду (службени језик грчки). Библија је била преведена једино на ова два службена језика тадашње Европе, па су зато и мисионари који су долазили међу Словене, могли да проповедају библијску причу само на тим језицима.

Један од словенских вођа, моравски кнез Растислав (Моравска је била у данашњој Словачкој) одлучио је да његов народ прими хришћанство, али само од оних мисионара који буду донели књиге разумљиве његовим људима. Дакле, било је потребно све богослужбене књиге превести на словенски језик.

Често кажем својим ђацима да је СМС кнеза Растислава 🙂 отишаи и у Рим, и у Цариград, али је цар Михаило у Цариграду изгледа имао бољу конекцију 🙂

Цар Михаило обновио је Цариградски универзитет, који је постојао још од 4. века, а један од предавача био је Константин Филозоф (монах Ћирило) као и његов брат Методије. Њих двојица били су Грци, родом из Солуна, а познавали су језик Словена из околине свог родног града, јер су Словени долазили до крајњег југа Балкана. Како су већ имали искуства са покрштавањем, јер су раније учествовали у Хазарској мисији, цару су се учинили савршеним за нову мисију – Моравску.

Први задатак моравских мисионара је био да преведу богослужбене књиге на словенски језик. Познајући словенски језик и његов гласовни систем, Ћирило и Методије су из грчког писма издвојили потребне знакове и прилагодили их словенском језику стварајући тако прво словенско писмо – ГЛАГОЉИЦУ, којом су исписали преводе првих словенских богослужбених књига.

2

Језик тих књига познат је данас у науци као СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. На ово писмо превели су све потребне богослужбене књиге и 863. стижу у Моравску одакле се почиње ширити хришћанство у све крајеве где су живели Словени.

Треба схватити да је писменост била намењена богослужбеним пословима, дакле стварана је за потребе цркве и евентуално комуникацију са суседним народима, дакле писменост је била потребна цркви и држави. Обичан човек, сточар, пољоприведник, који живи у родовском друштвеном уређењу, а у наредним вековима у феудалном, још дуго неће имати потребу да буде писмен – нема сопствене поседе, не мора да уписује своју имовину, осим да преброји стоку, да види кад треба да спусти стоку са планине из катуна у своје село и сл. Истовремено, како је у човековој природи да се дружи, да разговара, глагоља, али и да ствара, тако су и ти неписмени обични људи давали себи одушка од суровог живота проводећи време у друштву, причајући и певајући. Неки даровитији међу њима успевали су да их засмеју, да им задрже пажњу узбудљивим причама о бојевима, да их очарају чудесним бајкама или орасположе задиркујућим љубавним песмама. Ни то није било потребно записати, јер се лако памтило и увек је било оних који су то сваки следећи пут још животније и лепше испричали или испевали. Тако је настајала НАРОДНА(УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ на језику који је као жива творевима пратио све промене у народном говору.

Паралелно са животом народним, живела је и црква, али у суровим временима освајања, покрштавања, верских ратова, свако записано слово било је од животне важности. Зато се записано није мењало, чак ни када је писани језик понегде почео да се разликује од говорног. Једино је глагољица у истом веку када је настала, попримила мало једноставнију форму. Ученици Ћирила и Методија већ у 9. веку створили су ћирилицу, која надаље прати књижевни језик словенских племена.

3

Презентацију о почецима словенске писмености припремили колеге Данијела Алексић, Татјана Цвејић и Божидар Говедарица из ОШ,, Жарко Зрењанин“ Бока(ушла у Базу знања Креативне школе) а овде је њен део:

 Овде ћемо застати, а као увод за нову лекцију о развоју српског књижевног језика до 19. века позивам вас да погледате презентацију колегинице Тање Крповић. 🙂

Мирослављево јеванђеље

На интернет страници Мирослављево јеванђеље насталој у сарадњи са Задужбином Светог манастира Хиландара  може се погледати дигитални приказ Мирослављевог јеванђеља, најзначајнијег споменика српскословенског језика. Настао у 12. веку, овај средњевековни српски рукопис спаја векове делећи судбину народа у ком је настао – селили су га, спашавали пред ратовима, бомбардовањима, крађама, својатањима… да би се данас чувало у посебној комори, у Народном музеју у Београду.

Мирослављево јеванђеље УНЕСКО је ставио на листу Памћење света (Memory of the World) што је још једна потврда изузетног значаја и вредности, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.

Дигитални приказ и још понешто → Мирослављево јеванђеље

Култура говора Алексинца

Кажу да српски језик није угрожен, мада се и ту можемо спорити. Чињеница је, пак, да нам је писмо угрожено, јер га се сами говорници који се служе српским језиком, али га очигледно не воле, одричу, иако је српско ћирилично писмо једино савршено на свету!

И зашто не писати ћирилицом:

  • ако је Бернард Шо тестаментом завештао награду оном ко успе да реформише енглеско писмо по угледу на Вуково;

  • ако све објављено другим писмом, не припада српској културној баштини по ИСО стандарду;

  • ако су најзначајнији писани споменици наше културе написани овим писмом;

  • ако странац не разуме натпис написан и латиничним писмом, ако није на неком међунардном језику;

  • ако непоштовањем свог, показујемо и непоштовање туђег…

Лингвисти могу да изнесу научни или чак и лични став о овом питању, али језик и писмо не чувају научници, већ душа говорника! 

презентација

ЋИРИЛИЦА НА РАЧУНАРУ → Podesavanja_jezika_pisma

Култура говора Алексинца

Семинарски рад из Културе говора

Ивана Ђорђевић

Увод

 

Наш народ сажео је искуство у многе пословице, а једна од њих гласи: „Лепа реч и гвоздена врата отвара“. Реч има невероватну снагу и огромну моћ. И као што знамо да одело не чини човека, али чини први утисак о њему, тако је и језик највећа одредница човека. По начину на који се изражава, на који начин изговара речи, како поштује граматичка правила, одређујемо не само из какве средине, ког краја или из ког занимања неко долази, већ и како промишља.

Савремена упућеност на медије, било електронске, било писане, много утиче на данашње говорнике српског језика, па тако и на Алексинчане. Иако Алексинац географски припада призренско-тимочком дијалекту, примећује се у свакодневном говору да становници Алексинца покушавају да опонашају књижевну норму и у томе доста добро успевају. Врло ретко има пограшака у одређивању места акцента, греши се углавном код коришћења локатиова и акузатива за одређивање места и сл. Ипак, овај рад ће се бавити културом говора Алексинчана из једне другачије перспективе.

„Основни је циљ човјекове вербалне комуникације с другим члановима говорне заједнице преношење порука, тј. саопштавање властитих мисли и осјећања, давање и образлагање различитих предлога, договор о заједничким активностима, увјеравање саговорника у исправност изложених погледа и ставова како би он придобио за сарадњу или бар за подршку тим ставовима. Нема сумње да ће у свему томе бити успјешнији онај ко има озграђену културу говора, ко умије на прави начин, потпуно и јасно да обавијести, образложи и убиједи“.[1]

Како каже Милан Шипка да ће неко бити успешнији, утолико више колико се боље разуме његова порука. Зато ће овај рад покушати да сагледа везу између назива кафића, као окупљалиштима младих, и поруке који ти називи треба да им пренесу. Рад ће бити покушај уочавања везе између навика и потреба младих и порука коју им шаљу власници угоститељских објеката сагледано не само у овом временском тренутку, него посматрано очима и навикама једне проширене породице, односно кроз три генерације.

 

Култура говора Алексинца

 

,,Још су стари Грци и Римљани, прије више од двије, па и двије и по хиљаде година, знали за моћ изговорене ријечи, вјеровали су у њу, па су стога високо цијенили рјечитост и вјештину говора“.[2]

Значај поруке коју шаљу називом својих радњи сасвим је јасан власницима угоститељских објеката у Алексинцу данас баш као што је било тако и претходних неколико деценија. Више него у било којој сфери присутно је пресликавање односа према српском језику његових говорника. Ово мало истраживање управо на то указује.

Педесетих година двадесетог века у алексинцу је било само неколико угоститељских објеката који су носили назив атрактиван њиховим муштеријама. Углавном су то називи околних географских локалитетам али и имена власника или нешто што их одређује: мотел „Морава“, кафана „Озрен“, „Балкан“, „Башта“, „Рудник“ и  „Србија“, посластичара „Вардар“, „Јагода“, „Пеливан“ и „Саша“.

Историсјки догађаји деведестих година ,,гурају“ у запећак оваква национална одређења, па се појављују мало другачији називи кафића, а кафане углавном задржавају исти назив. Али, мења се и структура гостију која посећује једне и друге, па се и у томе огледа култура говорника – млади излазе у кафиће и они носе називе: „Корзо“, „Фонтана“, „Тама“.

А онда је деведестих година двадесетог века, а посебно с почетком новог века,  снажно почела да делује на младе модерна технологија, енглески језик и западна култура, па су никли и нови називи њихових омиљених места за забаву:

„Лаки“, „Дорос“, „Венеција“, „Џони Вокер“, „Паладијум“, „Манђаре“, „Паб“…

Јасно се види да у називима угоститељских објеката у алексинцу не можете наћи не српску реч, него ни ћирилично слово, што показује колико је култура говора младих Алексинчана промењена у односу на педесет година пре.

Стране термине олако прихватамо и све чешће чујемо да запослени раде у офису, водитељи праве брејк у бекстејџу, у тренду су адвертајзинг менаџери, актуелни су бутици, шопови и компаније, отвара се све више фастфудова, спортисти играју у плејофу, књижаре продају бестселере… Да се којим случајем Вук Караџић врати међу Србе, разумео би сваку трећу реч у српском језику. Свакодневни говор, новински ступци и имена предузећа и трговинских радњи пуни су страних речи и израза који се, углавном, неправилно користе, а у разговору је тешко чути реченицу без једне или више страних речи.

Лингвисти сматрају да велики утицај на језик има глобализација, модерне технологије и научни токови који траже нове речи којих нема у нашем језику, па их преузимамо углавном из енглеског језика. Други разлог је што је језик интелектуалаца препун страних речи, а други социјални слојеви имитирају интелектуалну елиту тако да се стране речи из престижних кругова преносе и на друге слојеве. Медији преносе вести из света и често немају довољно времена да све преведу на наш језик, па у брзини користе стране изразе.

Менталитет српског човека често носи атрибут помодарства, па се објашањава коришћење страних речи и потребом да се имитира елита и остави утисакобразованије особе. У различитим струкама стручњаци су приморани да користе стране речи и из навике их преносе на друге области.

 Да туђица у српском језику мора бити, али у одређеној, мери сматра и Драгољуб Збиљић, председник Удружења „Ћирилица“:

– Остали језици имају мање страних речи јер њихови лингвисти и институције воде рачуна о свом језику. Код нас је проблем што немамо спровођење Закона о службеном језику и писму. Треба имати у виду да је најугроженији део језика садржан у јавној употреби. Не постоји озбиљна брига о језику и писму, а за то је највећи доказ затурање миленијумског српског писма, које се данас у јавној употреби среће готово само у изузетним приликама. Када један народ, после толико стотина година постојања, почне да запоставља језик и писмо, он се на тај начин лишава могућности да остане препознатљив на културној и научној мапи Европе и света.

Закључак

 

У називима алексиначких кафана и кафића од националних географских локалитета преко имена по месту где се објекат налази, Алексинчани су дошли до страних назива и то без изуизетка. Утицај туђих речи је неизбежан у сваком језику. Негде су потребне, негде неопходне, а негд епомодарство. Ни научници се нису сложили да ли треба прихватати туђице, протеривати их, бавити се реформом школства, а неговати српски језик и ћирилицу, бити помодар или традиционалиста… Ипак, колика год била потреба за неким новим речима, које нам је донео савремени начин живота, толико је и битно питање очувања српског језика. Још је пре девет векова Стефан Немања препоручивао да језик треба чувати као земљу, као град.

Чињеница је да су англицизми свуда око нас и да су потребни. Али њихова употреба се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Када би се Вук данас нашао међу Србима, не би их разумео.


[1] Милан Шипка, Култура говора, Прометеј, Нови Сад, 2009. године, стр. 94.

[2] Исто, страна 10.

Дан матерњег језика

Матерњи језик – језик срца

  • Научници могу да се сложе о природном прираштају Нове Гвинеје, о броју оваца у Аустралији, о броју племена у Африци или колико литара млека попије сваки пунолетни становник Лондона, али око једне тако значајне животне појаве као што је број језика у свету, не могу се ни приближно усагласити. Број се креће од пет до десет хиљада.

  • Шта може бити разлог толикој неусаглашености научника око броја језика? 

  • ФИЗИЧКИ НЕСТАНАК ГОВОРНИКА – 1974. смрћу Неда Мадрела угасио се келтски језик;  

  • ЗАМЕНА ЈЕЗИКА ПОД ПРИТИСКОМ – године 1700. сви су Ирци говорили ирским, а данас скоро сви говоре енглеским језиком;

  • БОЉИТАК И ПРОСПЕРИТЕТ појединаца – горњи и доњи лужичкосрпски језик данас су данас су најугроженији словенски језик, јер се његови говорници свесно одричу свог језика;

  • НЕДОСТАТАК ПИСАНЕ КУЛТУРЕ И НОРМАТИВНИХ КЊИГА – језик без писаних споменика или неутврђен граматикама, речницима на прагу је изумирања;

  • ЛИНГВИСТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ–сви политикана крају 20. века исти тај српски језик раслојава се, поред одраније започетог процеса присвајања српског језика као хрватског, још и у: бошњачки, црногорски. Не треба много памети ни образовања да се осети и чује да је све то, заправо, један језик, и да у њима нема више разлика него у америчкој и британској варијанти енглеског. У случају непознавања енглеског језика у његовим варијантама, лако је приметити да су разлике између српског, оног што се у овом тренутку њиме сматра, и бошњачког, мање разлике, него између два дијалекта или локална говора српског језика: банатског и врањског, рецимо.

  • Док се неки језици, очигледно гасе, ми смо сведоци да се наш српски језик, чини нам се, клонира.

Приређено на основу материјала са сајта http://maternjijezik.wordpress.com/

Данашња трибина у Вожду: