Tag Archive | читалачки дневник

“Треба се излагати опасности…“ Коељо

„Живети није лако ни мраву у мравињаку, ни птици на грани, а камо ли човеку усамљенику у овом суровом свету“, речи су Иве Андрића записане пре пола века, а актуелне и  данас. Опстати, а остати човек са људским ликом данас више него икада пре значи корачати трновитом животном стазом. Сваки корак подразумева напор и бол, али остати на правом путу значи ићи стазом људскости.

Живот је за мене увек представљао необичну, језгровиту и вишезначну загонетку. У њему није увек све црно, а ни бело. Некада су наши путеви трновити, а некада са лакоћом жањемо успехе. За неке ствари једноставно немамо образложење, а старији то називају судбином. Ја то објашњавам добром и лошом срећом које зачињавају живот.

Суочени са многим проблемима, који нам се у одређеном тренутку чине несавладивим, често западамо у малодушност и преиспитивање. У тим тренуцима нисмо сигурни ни у себе, а ни у потребност остварења неког одређеног циља. Да ли сам на правом путу? Да ли заиста треба да се толико трудим? Да ли је циљ вредан оволиког напора?

Проклетство људског рода је стална чежња за освајањем нових што духовних, што материјалних простора. У тој трци за јурњавом никад задовољеног сна, заборављамо да обратимо пажњу на многе драгоцености којима нас је живот даривао. Скоро сва блага свог живота прихватамо као подразумевајуће константе, иако живимо у времену у коме је свe на провери.

Загледани у себе и испуњени сажаљењем заборавимо све што смо и што можемо бити и тугујемо над оним шта смо могли бити или шта смо могли остварити. Бити увређен неправдом људи – мање је него бити у беди, бити у беди – мање је него бити болестан. И у тренутку када нам се чини да неправда, незнање и невредности побеђују и кад борба са самим собом постане неподношљива, јер нам се чини да више нема ни сврхе, ни циља, треба издржати баш тај тренутак. Већ наредни биће наставак живота.

Постоји једина истинска и врхунска вредност, која се не добија образовањем, интелектуалним напредовањем, а ни материјалним богатствима, а јако је скупа и немерљива с било чим. Добијамо је рођењем, а да тога и нисмо свесни. Они који је препознају у стању су да мењају светове. Већина, несвесна ње, запливаће морем самосажаљења. Ништа не кошта, а много вреди.

На рођењу смо даровани слободном вољом и покретачком енергијом, која вековима гура човечанство напред. Подарена нам је интелигенција. Зато и није битно оно што је за нама, нити оно што је испред нас. Све је то ништавно у поређењу са оним што је у нама. Човек је успео да укроти природу, открије нове светове, али још увак велики део човечанства није схватио да собом носи највеће богатство – способност да оствари сваки циљ. Но, пре него што то учини, мора да победи себе, јер је сам себи највећа препрека. Тек када схватимо да нас живот сваког дана искушава и да нема дана када се неће јавити тренутак да будемо јачи од бола, од туђе зависти, од непријатности. Tек са овим сазнањем бићемо на путу успеха и остварења снова. Тек када победимо сопствену сумњичавост, савладаћемо све препреке.

„Срећа је понекад благослов, али је најчешће освајање. Чаробни тренутак који се јавља свакога дана помаже нам да се мењамо, наводи нас да се упустимо у потрагу за својим сновима. Патићемо, преживљаваћемо тешке тренутке, суочићемо се са многим разочарењима – али све је то пролазно и не оставља траг. И једног дана, у будућности, моћи ћемо да се осврнемо уназад  с поносом и вером.“ (Паоло Коељо)

Кажу да човек може да издржи без ваздуха четири минута, без воде четири дана, без хране четири недеље, али мислим да без позитивног става не може ни четири секунде. Ентузијазам и вера у себе и сопствене могућности су оно што читав људски род чини посебним. Живот нам је дарован као чудо. Зато га треба узимати као најдрагоценију реликвију, користити сваки тренутак, свако сада. Треба се радовати и малим стварима, јер су оне велике ретке, мада човек дуго надахњује себе сећањем на њих. Мора се научити вредност драгоцених тренутака, који доносе не само радост, већ и тежњу за вишим, лепшим, јединственијим.

На неуспехе не треба гледати као поразе, већ као шансу да се нешто научи, исправи и у будућности не понови. Грешке се морају десити, али оне се дешавају с разлогом. Успони и падови у животу се смењују као дан и ноћ, јер свака страна има и лице и наличје. Неприлике нас успоравају, баш као што каменчић закочи колица, али када се загледамо у себе и слику којој хрлимо у сусрет, снага се опет врати. Енергија нас обузне и зачас прелетимо преко каменчића затрчани у свој сан. Тек после низа препрека, на самом крају трновите стазе осмех ће широко блистати на лицу, а душа ће бити испуњена милином. Тек тада ћемо схватити колико смо јаки и тек тада ће победа бити слатка. Сазнање да смо победили себе доноси више задовољства него било које такмичење, јер је највећи супарник човек себи сам.

Људи се труде да од живота узму најбоље и у што више, али често забораве да је потребно и себе давати исто тако несебично како се и нама сам живот дарује. За срећу и задовољство потребна су одрицања и жртве. Што су жртве веће, то су одлуке теже, али и успеси слађи. На путу изазова од искушења браниће нас сећања, прошлост, коју треба оставити тамо где је и само се понекад сетити лепих момената. Треба се осврнути  и на грешке, али не да би се кајали већ да бисмо учили. Садашњост  је она за коју треба да живимо,  да користимо сваки њен трен, јер нам од ње зависи будућност.

„Треба се излагати опасностима…Чудо живота можемо истински разумети једино ако допустимо да се догоди нешто неочекивано. Свакога дана Господ нам дарује заједно са сунцем један тренутак када је могуће изменити све…Тај тренутак постоји – тренутак кад нас сва снага звезда намах прожме и омогући нам да чинимо чуда.“

Зато, искористимо сваку шансу. Будимо храбри, племенити, искрени. Радујмо се и чинимо друге срећнима. Волимо, али и заслужимо љубав. Само тако ћемо оставити свој траг у времену.