Данас су неким клинцима одузети мобилни телефони. Оправдано. Прекршај правила.
Сутра ће неки родитељи с децом бити у публици. Васпитаваће примером.
Прекосутра ће неки родитељи узбуђено говорити о мобилним апаратима у вредности наставничке плате.
За пар месеци нека ће деца ићи на представе, а нека у шопинг.
Наставници ће притискати или трпети.
Родитељи ће следити или пркосити.
Деца ће слушати или ескивирати.
На крају, свако ће бити модел својој копији!
У среду се десио пакао који ни данас није појмљив и који је учинио да сваки нормалан човек занеми од немоћи и запрепашћења, без одговора на питање Зашто?
У четвртак нисмо и даље могли да појмимо шта се десило, шта да радимо, како ми да се поставимо научени да смо већ тридесет година ,,криви“ за све а опет запрепашћено неми и пред новим проблемом – обустава и деца у самоћи уз невидљивог непријатеља с оне стране мобилног, таблета, игрице или у обустави ( јер не може се држати час и говорити о падежима, интегралима, хемијским формулама, физичким величинама дан пошто је дете побило децу) а уз децу; између обуставе и просветитељства у време кад нам је тама прекрила и срце, и душу – бирали смо децу.
У петак смо разговарали, ослушкивали, бодрили, а снаге имали довољно само да добауљамо до викенда.
За викенд су нас са свих страна нападали мишљењима стручњака који су последњи додир с децом и школом имали крајем прошлог века а ми навикнути на немоћ и замену теза, извршили инвазију на мозак укућана.
У понедељак смо пружили подршку родитељима и у тој узајамности и сарадништву понеко је пронашао честицу светлости…
А онда је потекла недеља и редовна напињања – дописи, школска звона, дежурства, посете, вибер групе, ормарићи, телефони, кључићи, обуке, завршни, родитељи, упис, жеље, честитке и поздрави, допунске, додатне, разредни, непослушни, безобразни, љути, кивни, несрећни, достојни, недостојни, искомплексирани, острашћени, уплашени, збуњени, лажни, тихи, гласни, скромни, бахати, подсмешљиви, оговарачи, неоправни, погубљени, загубљени, претпостављени, предани, кривинари, можемисе, напињари, насмејани, вредни, позитивни, другари, другакућа, добрисмо, можемо…
Стани!
Удахни!
Плачи!
Помисли на другог!
Помисли на себе!
Своју породицу!
Децу!
Загрли!
Подржи!
Оснажи!
Себе…своје укућане, колеге, пријатеље…
…
Драге колеге,
Охрабрили смо децу, утешили родитеље, подразумевамо себе и једни друге.
Али, у неверици, страху и немоћи нема прећутне утехе.
Мени је тешко.
И теби је тешко.
Ајд, нећу бар сад (да имам мишљење о свему и решење ни за шта/ да имам приговор на све, сагласност за ретко шта/ да видим грешку сваког и никад своју/ да критикујем а да не прећутим/ да тражим а ништа не дајем)!
Ајд, нећу бар сад!
Алексинац, 5.април 1999.
Дан кад је НАТО „погрешио”
Са сваким узрасним периoдом у животу своје деце, суочавала сам се изнова са истим проблемом – нелогичности које доноси савремена методологија учења и наставе склепана од надробљених система туђих земаља и менталитета накалемљених на систем који је оспораван и у оним деловима који су били добри, чак изврсни.
Дакле, тема овог чланка јесте квалитет уџбеника и то не у односу на програм, већ у односу на интерпретацију тог програма, јасније – како су деци представљене лекције.
Као неко ко се годинама предано бави читањем, техником и критичким мишљењем, сасвим оправдано могу да кажем да већина уџбеника нуди лекције које личе на скице или савремено мапе ума. То је за лаика лепо и похвално, али за дете је неупотребљиво, јер се учи из сопствених пушкица, скица илити мапа ума. Мапу ума креира онај ко учи из текста. ИЗ ТЕКСТА!!!!!
У нашим уџбеницима нема текста – само сличице, лептирићи и питалице, а чињенице сведене на дефиниције и прегледе. Како ће побогу дете да учи из сажетка?! Ваљда треба да владам подацима, чињеницама, да имам текст пред собом, да из њега прибележим најважније, проверим да ли је мој избор заиста суштина теме, да ту своју скицу/ мапу ума/ пушкицу ревидирам и да ме то подсети на чињенице која треба да усвојим. Не да набубам, већ да текст сазнајно и критички прочитам, а онда потврдим сижеом, прегледом датим у уџбенику. Наши уџбеници само прескачу овај један мали корак – нема информативног текста, има само прегледа!
Наравно да деца треба да уче откривањем. И наравно да час треба да буде интерактиван и да дете до открића буде вођењео спретним боцкањем наставника док не изникне бисер, али то је ЧАС!!! Самосталан рад значи – истраживање, трагање за информаицијама, значи читање текста, селекција, издвајање, поновно анализирање до усвајања. И овде не говоримо о бубању, већ о томе да мозак не може да учи из туђих сижеа, ни из покретних текстова дигиталних уџбеника, ни скроловањем на интернету а да оловка и папир нису поред оног ко чита. Учи се само с оловком у руци!
Мозак учи критичким издвајањем чињеница из више релевантних извора. Ако ти извори нису уџбеници у основношколском узрасту, онда најпре треба да научимо децу шта су релевантни извори на интернету, како да се безбедно крећу од сајта до сајта, како да не наседају на нетачне информације на Википедији и много вештина којима сами не владамо. И онда се враћамо на почетак о нужним али накарадним променама система који смо разгардили, нови нисмо изградили, а туђе смо накалемили на расклимано сопствено!
P.S.
Већ деценијама имамо потребу да пресадимо туђе системе у наш јасно опирући менталитет који нуде безброј решења како избећи новоуведено. Додуше, много тога накарадно пресађено, па је отпор родитеља јасан. А и наставника.
Тек на самом крају – пси лају, ветар носи. Срећно враћање у школске клупе свима који славе!
Тада је умро неко мој…
Кораци, дани, путеви
Снови, наде, страхови
Протест, испити, трагања
Године
Ја ту, ти ту
Планови
Почеци
Крај без завршетка
Бескрај без одговора
Вечност без лицемерја
Може ли умрети неко твој?
4.5.2021-4.5.2022.
Није уобичајено да се најављују наредни бројеви публикација, али ето, ми, с дозволом уредника Обрена Ристића и наравно аутора др Недељка Богдановића, имамо задовољство да најавимо један текст из наредног броја Истока (Књажевац) и то кроз неколико фрагмената:
…
У назначеном смислу указаћемо на још неке резултате малих општина (југо)источне Србије, изостављајући Ниш, јер он није мали, као ни Зајечар, али и Прокупље и Дољевац, где, захваљујући агилним појединцима, али и локалним установама, резултата има, али нам лично нису довољно познати.
Разуме се, свестан сам да ће неко већ рећи „Сви смо ми мали”, али да има и оних који ће додати „Нема великих и малих, сви смо велики у својој величини”, а и једно и друго је демагогогија. Иста онаква у вези са тврдњом провинције да ,,провинције нема”. Има, па управо је провинцијски дух формулисао тврдњу да провинције нема, односно ‒ не желимо да је има и да смо ми, у ствари ‒ она!
Има и малих средина, по многим мерилима. Не би народ бадава измислио појмове као велико срце, ситна душа и сличне.
Али зар није боље кад се у малој средини ураде велике ствари, него кад се у великој средини уради нешто што није велико, што је испод величине средине, или не уради оно што је морало баш ту да буде урађено, на што је та средина због свога атрибута и обавезна. Склони смо да то и прећутимо, да опростимо изневерена очекивања, да не казнимо оне што су могли више, што су били дужни да ураде више а нису (а за то су неки бирани, неки дотирани!). Да ли је тај наш став оправдан или није? Мени лично то се чини неморалним, иако сам склон помирењу и прећуткивању, пренебрегавању. И та моја особина није за похвалу, а није ни само моја. Али зато ми је много криво кад се пренебрегне оно друго, кад се прећути да је у малој средини урађено нешто велико, па га прећуткује и сама та средина (чини се да је то некад зато што ту бораве и ситне душе, а можда и зато што се некако снуждило и оно велико срце), али, вероватно са других разлога и она велика средина, као да се ван ње није ништа десило, односно: кад се ту није догодило, није важно што се тамо десило. Тамо се одавде не види… Они који су нешто створили, скоро су на ивици помисли: добро је што нас не куде, ако већ нисмо заслужили похвалу. Искренији, кад год се спомене виши и јачи имају и конкретније формулације: Добро је док не бију!, а то важи и за остварења на културном плану, макар и у пренесеном значењу овога израза.
…
Зашто се све ово у малим срединама ради? А зашто се у већим и великим срединама не ради?
…
Али, има још разлога за то, а један би се могао схватити основним, кључним, поштеним.
У условима кад постоје генерације које је заобишао рат, кад се неко родио, школовао, па деценијама одрађује свој друштвени задатак и своју личну судбину (да не речемо: проклетсво), онда и у малим срединама, нарочито у нашем времену кад су комуникације широке, лако доступне, од више руку (штампа, интернет), може онај коме је бог дао бистрину, школа знање, да свој дар оплемени и припреми задацима који нису везани за искључиво поднебље. Значи, има магистара, сада мастера, и доскора и изван цент(а)ра, који имају и више мотива него они из центра, јер мора да се доказују, да би се препоручили центру (ако и ово није израз провинцијског духа?!), а ако су од те руке, онда често могу бити у предности, јер имају базу, живе на извору, део су стварности коју истражују. Тако је са онима који испитују материјалне и духовне вредности тамо где оне постоје. То у методолошком смислу може бити и сметња, јер се неке ствари боље виде ако је посматрач мало измакнут. Али ни онда се не може порећи чињеница да објективан истраживач има ненадокнадиву предност кад се истражује његов матерњи говор, породични односи у његовој средини, славе и други обичаји у којима и сам учествује, веровање и знање његових ближњих, па и природна средина коју живи и коју истражује (ваздух, вода, клима, биљни и животињски свет…).
Зашто то не би искористио онај ко то види, уме да промисли, и зна да опише?! Макар и из танког ината да уради оно што други неће, или не може. И онда настане и запис на изворној грађи, чланак с подацима који су део живе стварности, тумачење које се темељи на народном искуству. Такви прилози науци могу бити доиста драгоцени, и обично су тако и оцењивани од оних који не болују од зависти, и који су спремни да признају и туђе заслуге. О оним другима овде није реч (Овде ми је у свести лист Караџић са почетка XX века, са чланчићима сличним неким духовним драгуљима чија вредност расте са протоком времена).
Зато се и покрећу публикације као наши зборници са завичајном тематиком, појединачна издања о некој историјској или културној појави коју је званична наука заобишла, или је још није дотакла.
Истраживачи-аутори буду срећни што им је локална заједница, макар прекоруке, помогла да се њихов рад одштампа. Потписник ових редова може посведочити да вероватно те књиге неће бити у излогу књижара који су испуњени дечјим играчкама, неће бити у витрини челника локалне самоуправе, због прескромне опреме нису згодне ни за неке поклоне, неће се њима хвалити ни они који су ,,одобрили” помоћ, јер ,,шта, па, тај зна!”, ,,знам га кад је овце пасао!”, с ким ли се он све дружи, за кога ради…, а оно што је написао и описао чуо је од своје бабе…?! Све је то записано у судбини научног радника изван цент(а)ра, а још и кад је књижевник, па почне ,,да се замлаћује”, онда одједном оживе речи пок. др Драгише Витошевића, уредника давно угашеног Расковника, часописа за културу села, и аутора антологије сељака песника, Орфеј међу шљивама, које је написао још 1963. године у предговору ове књиге. Тамо стоји отприликао овако, и то кад се спомене положај ствараоца-сељака, а то би важило и за научника у провинцији: ,,Градска реч фантаста има у селу далеко свирепији синоним – замлата” . Ето ти сад, и ето ти толико.
Да, на крају, поново подсетимо: Сврљиг, Алексинац, и Књажевац на културном плану који нас овде занима, издају три часописа: Бдење (последњи број 69 ), Исток (последњи број 31), Караџић (последњи број нове серије 13); издају изабрана и сабрана дела својих заслужника из прошлости: Гордане Тодоровић, Симе Жикића, Тихомира Ђорђевића; дају награде за културна прегнућа: ,,Гордана Тодоровић” и ,,Раде Томић” за поезију, ,,Тихомир Ђорђевић” за фолклористику, и Чувар завичаја; одржавају музејску збирку (Сврљиг), или имају завичајне музеје (Књажевац, Алексинац). Свака од ових општина подржава и помаже археолошка и друга истраживања на својој територији Сврљиг (Тимакум мајус), Књажевац (Тимакум минус), Алексинац (Брадарац).
Белешке завршавам у Нишу, уочи Нове године, 2022.
Живимо дане, како неки кажу, измењене стварности, а ја мислим – корона изговора. Нисам ни антиваксер, ни коронапаничар. Уредно сам се вакцинисала без велике галаме, секирације и рекламирања, стрпљиво слушам паничне извештаје – ред уживо, ред дигитално, не палим се на расправе типа – отроваше нас, прскају нас, није то вирус, неиспитане вакцине и сл. Ћутим и радим покушавајући последњим атомима позитивности и ентузијазма да се радом заштитим од неког новог живота.
И не, то није живот нове нормалности у којој носимо маске, стојимо на растојању и глумимо дисциплину. Као и све, чак смо и корону успели да искарикирамо, па склони вишедеценијском неговању култа нерада и самозваности, код нас важи нова нормалност по нашим правилима:
Живели корона изговори у времену измењених људи!
Данас дрвље и камење по деци из Филолошке гимназије. Увредљив плакат изникао из њиховог пројекта који има звучне донаторе и очигледно успаване и предрасудама богате менторе.
У први мах придружила сам се критикама, јер је недопустива негативна промоција језика и свих његових разноликости. А онда се запитах – није ли ово минули рад деценијског стављања у уста јужњачких говора свим телевизијским шаљивџијама? Не стидимо ли се и ми сами, јужњаци, особености свог дијалекта? Знате ли неког Црногорца који уподоби свој говор језичким навикама саговорника чији је гост или скори комшија? Хоће ли се Војвођанин убрзати у Шумадији или Златиборац скратити дужине у Поморављу? Хоће ли сваки новодосељени Црнотравац усвојити све ,,беградске“ дужине или ће ударати у бандере на сваком првом слогу? Зашто је онда проблем што јужњаци користе један или два падежа у неформалном говору?
И можда прпоблема не би ни било да је ментор објаснио својим млађаним ђацима да су дијалекти богатство и чувар историје једног језика, па чак и доказ његове целовитости и самосвојности и да је књижевни језик – договор; да су најживописнији дијалози и поређења написани косовско-ресавским дијалектом, најхумористичније сцене призренско-тимочким, најлепше песме испеване на сврљишко-заплањском говору; да постоје речи које се не могу превести на књижевни и донети ту боју, ту лепоту, тај осећај као кад се каже лејка, лелек, дума, наврћУје, нацврцкУје, показУје…
Децо драга, нисте ви ништа криви. Увек је све до старијих!
Чланак који је пред вама, налази се у последњем броју Караџића, листа чија нова серија излази у Алексинцу где је и изворну покренуо, уређивао и финансирао тадашњи професор алексиначкње Гимназије академик Тихомир Р. Ђорђевић, први српски фолклориста, етнолог и филолог. Иако је садашња серија овог листа променила одреднице и више није то лист за народни живот и обичаје, већ часопис који се бави историјом, археологијом и лингвиситком, част ми је да могу да допринесем оном правцу који је овај знаменити Алексинчанин поставио пре једног века, а очигледно нам је данас можда и потребнији него тада.
Из лексике села Катуна
Прилог Речнику говора алексиначког Поморавља
Увод
Колико сте се пута застидели нестандардних речи својих рођака са села
изговорених за славским столом око чијег сте скупог столњака окупили елиту својих
нових пријатеља и неколико рођака јер тако треба? Колико сте пута имали реч на врх
језика а нисте је изговорили, јер није звучала довољно урбано у складу са новоусвојеним
правилима заборављања порекла, предака и корена? А колико сте пута туђу реч узели
стидећи се своје?
Нема разлога! На језик кога је чувени Гете учио да би читао у оригиналу
његову народну књижевност сме се бити само поносан, а сваком локалном језичком
нијансом дичити као најскупљим Рембрантовим платнима. Речи народне душe су, снага и
огледало његовог менталитета. Дијалекти и њихове утоке говори снага су сваког
стандардизованог језика, јер речи обичног човека чине говор човека кога су некад
освајали сабљом а данас напретком. Они му дају корен, снагу и чврстину. Колико год га
туђина шибала и искушавала, предачки сокови језика показују му одакле је и куда.
Резиме
Говор алексиначког краја не припада основици књижевног језика. Оно што га чини особеним,
дакле, није норма, већ одступања од ње: постојање једног акцента, постојање полугласа
(напрегнутог а) као и глас дз, не постојање глаа х или ф, упрошћен падежни систем сведен на
један облик…
Да ли је онда говор људи овог краја мањкав? Не. Дијалекти и њихове утоке говори чувају свежину,
изражајност, богатство језика, они су живот човеков, живост договореног језика. Тек упознајући
све нијансе његовог неба, све звукове његових извора, све мирисе његових ораница и све мере
његових амбара, можемо рећи да познајемо душу човека овог краја. Речник алексиначког говора
биће добра основа за даљи рад на откривању живосписног живота моравског.
Целовит чланак:
Девојачки ћилими претрисам,
у који сам снови уткавала,
наплакујем сетно и уздисам
над све што ми судбина украла.
Ћилими у санд`к останули
да не грубе живот савремени,
у дом туђи несу пристанули,
па си ч`ме куде су склопени
и моље се како и судбина
што је моја тужна, измољена,
удовичка самачка грбина
с црнетине црне уцрњена.
Гледам боје, вуну и свилицу
како се на сл`нце пресјајују
а мољци изели основицу,
по ћилими бубе измиљују.
Пројели ми моје девовање
сање моје никад досањане,
овој више неје за чување
а греота дел живот врљање.
Простирам ји по труле тарабе,
помеђу диреци на конопци
и мислим се: сневала сам џабе
које мож да значе који конци.
Нема конац који мож зашије
закрпу на моју душу празну.
Живот како згужвене артије
да потпалим да ћилими плану.
На гамилу доле прикај реку,
куде сам детињство иживела
запали ји на летњу припеку,
измољена судба изгорела.
Саг ћу да се у небо огледам,
сас звездану доламу покријем
пусти снови нема да распредам.
ионакој више и не спијем.
Ткајем ћилим за мојег човека
кој` ће у њег уме да познаје
боје које ће трају довека,
докле потка и основа траје.
Алев конац – моја крвца врела,
што ми срце на работу гони.
Думала сам, докле сам га прела
од кров, огањ и наши синови…
Зелен конац – равно поље, родно
и у њега миришљаве траве…
Где легнемо, да ни буде згодно,
да су ни на исти јаст`к главе.
Жути конац – како јасно Сл`нце,
да ни греје докле век ни траје,
како једно да ни куца срце,
док гледамо, да ни очи сјаје.
Модар конац како модро небо,
бистро како поток у планина`,
чисто како кладенче студено –
помеђу нас да живи истина.
А црн конац – како земља родна
која ће ни рани лебом белим,
да ни увек буде благородна,
да се множи, а да се не дели…
Ткајем ћилим и мисал уткавам:
с кога ли ћу на њега да спијем?
Дал ћу певам кад се заодавам,
ел ћу сама жив живот да снијем?
Неје тек покривка овај ћилим,
ни простирка да се на њу лега!
Ја га ткајем како оћу живим.
Думам кога ћу дарујем с њега.
Ткајем ћилим за мојег човека
кој ће у њег уме да познаје
боје које вежу ни довека,
докле потка и основа траје…
Српски лако 