„Bivalvia”, Виолетa Јовић

„Bivalvia” Виолете Јовић

 

Виолета Јовић пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже „скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта”. И заиста, са страница њених књига светле обични људи, јунаци нашег доба, они које оговарамо, уздижемо, осуђујемо, унижавамо; они који никада неће ући у историју изузетним подвизима, али хоће у душу читалаца што својим врлинама, што манама.

Нова књига Виолете Јовић, као и обично није само каталог мана и врлина, већ представа вредности које су нам постале важне. Васпитањем и сопствoм наслоњена на породицу, Виолета Јовић дивним избрушеним приповедањем изазива читаоца – амбиција или породица, љубав или заслепљеност, увереност или обмана, угађање себи или другима, част или материнство, породица или залуђеност…

Кроз свет Виолетиних јунака, наших савременика, повешће нас др Радовић, својеврсни контејнер људских исповести, но сабиралиште свих мисли, стања, одлука бићемо заправо ми. Свако од јунака говориће и мислиће своју судбину, а ми, обични мали људи с ове стране папира, постаћемо зборник свих њихових, али и сопствених запитаности.

Три жене, све три мајке и све три повезане причом једног мушкарца увући ће нас у причу о жртви и жртвовању, љубави, заслепљености и обмани, амбицији, сујети и посвећености, материнству, слободи и изборима. Срешћемо мајку неутешну у свом губитку младе кћери, а ипак довољно свесне да каменоресцу да упутство да на кћеркин споменик уместо тако узвишене речи мама, уклеше њене титуле. Срешћемо младу жену која је предрасудама и васпитању претпоставила материнство да би оно постало изговор за животарење уз мушкарца заслепљенпог обманом. Срешћемо мајку која ће амбицију претпоставити материнству, љубави, породици. Срешћемо мушкарца залеђеног у времену умишљене љубави, док му је садашњост производ обмане прошлости. Сви усамљени, а нико сам. Увек затворени унутар троугла који су сами изабрали, јунаци Бивалвије нас изазивају да осуђујемо, пресуђујемо, псујемо и навијамо. А кад освешћење дође, за неке је већ касно. Можда.

Са страница Бивалвије светле наши савременици показујући нам за које смо се вредности определили, или бар које вредности не осуђујемо. Писац нам свакако неће дати одговор. Као никада раније, Виолета ни овде не осуђује. Она само слика време, људе и њихове изборе, дајући нам потпуну слободу и привилегију да спознамо себе и унутрашњост сопствене шкољке.

Маја Радоман Цветићанин, читалац

Advertisements

До даљњег

1991/ 55.000 становника

Хитно сазвати одељенску заједницу 1/2 и испунити све тачке дневног реда:

  1. идентификација покретача петиције;
  2. потврђивање сумњи да се ради о политичкој побуни;
  3. изнуђивање покајања потписника петиције;
  4. уручивање налога за хитно подшишавање потписника петиције.

Починиоце казнити смањењем оцене из владања ДО ДАЉЊЕГ!

1992/ 52.000 становника

Часови скраћени на 35 минута ДО ДАЉЊЕГ!

1993/ 50.000 становника

Потпуна обустава наставе ДО ДАЉЊЕГ!

1996/ 40.000 становника

Шетња ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 35.000 становника

Ваздушна опасност ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 25.000 становника

Укинути услов за упис у наредну школску ДО ДАЉЊЕГ!

2000/ 20.000 становника

ДО ДАЉЊЕГ нећу знати шта се дешава у граду (Београђанка)/ Доле, бандо црвена – ДО ДАЉЊЕГ! (храбри у маси)

20…/ ? редакцији непознат број становника, али дипломе поскупеле

Нове грађанске слободе – чланка карта, па посао – ДО ДАЉЊЕГ!

20…/ ? скандинавске колоније све бројније

Сукоб интереса – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ ? развојни буџет Београдског пашалука

Демонстрација принципа на друштвеним мрежама – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ 

Ми смо добро, што и вама желимо!

Поздрав од из Катара/ Мелбурна/Осла/ Амстердама/ Чешке/ Словачке…

Твој…

… дугокоси

… шетач.

Хвала што нас се сећате. Светло још нисмо угасили!

Отпоздрав оданде докле не допиру погледи Белог Града на Великој Води.

Врати карту, подржи живот!

ФБ изазов

Ма, јебите се, бре! Издржавамо ДО ДАЉЊЕГ – ЗАИНАТ!

Генерација…

…коју

…су

…сви

…издали!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Што се чудимо?!

Данас свет обележава 100 година примирја у Првом светском рату. У Србији последњих дана филмови и емисије о Великом рату као да нико после данашњег дана неће говорити о њему. И као да нико не говораше о њему до овог дана. А можда и јесте тако?

Знамо ли довољно о Милунки Савић, нареднику Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, о српској сељанки којој су и француски генерали салутирали, о жени са највише одликовања у историји ратовања која је петнаест година после рата радила најпрљавије и најтеже послове у Србији одбивши понуду да у Француској живи на рачун своје ратне славе?

О Милунки Савић на сајту → Ризница српска 

Знамо ли довољно о војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, ослободиоцу Београда, човеку према коме су се и немачки официри у Другом светском рату односили с дужним ратничким поштовањем, а обесни млади ослободиоци Београда, унуци његових војника, га до смрти претукли?

О Петру Бојовићу на сајту → Ризница српска

Знамо ли довољно о мајору Драгутину Гавриловићу, хероју одбране Београда, нинбершком заробљенику у Другом светском рату, за комунисте – човеку бившег краљевског режима?

О Драгутину Гавриловићу на сајту → Википедија

Знамо ли довољно и о другим Србима, знаним и незнаним, који су упркос страху, изнемоглости после балканских ратова, умору, инаџијски псујући ред немачке генрале, ред српског краља, јуришали, бежали, ишли, падали, устајали, страдали, ослобађали…

За десетак година просветарског рада нисам имала прилику да прочитам добар есеј о домовини, отаџбини, завичају, наравно примерен узрасту… Реч родољубље потпуно је непозната српским ђацима, потомцима оних који су оставили овакву статистику свету:

 

Сва срећа да српски ђаци знају шта значи насиље, толеранција, дигиталне технологије… То је изгледа много значајније!

Што се онда чудимо што је норвешко образовање боље, немачко небо светлије, канадска трава зеленија, америчко сунце сјајније?

P.S.

Данас у Србији ни на једном каналу националне фреквенције није било знака Наталијине рамонде.

 

Ђуле, праштам ти надменост и гард…

Био једном један мали град и у њему кућа, и у кући неред. Дођоше неки паметујући људи, па смеће почистише, смрадове на све стране развејаше и одоше. Остадоше људи у малом граду да шапућу и распредају како су све то они нешто знали.

И прође време. И нико не желеше да крочи у кућу. Много је смрдело. Понеки запушише нос и размрдаше се.

И опет прође време. И појави се Госн Во ниоткуда. Каже – Имам идеју!

Е, па кад имаш идеју, изволи, покажи се!

И дадоше Госн Волу кућу, а Госн Во беше добар и вредан, паметан и дружељубив, ал имаше и једну ману – тврдоглавост.

Намисли да очисти кућу – и очисти је!

Намисли да се у кући игра, пева, свира и глуми – и дођоше свирачи, играчи, певачи, глумци!

Намисли да песма и игра буду вредност – и пролазише кућом познати и прави, вољни и духом здрави, весели, сигурни, благословени.

Заигра и град, заигра и душа градска. Али…

Као у свакој причи, и у овој постоји зла вила. Додуше у овој више комада и облика злих вила, али госн Во и на њих беше спреман. Тврдглаво то…

Госн Волу није све ишло ко по лоју. То му и рекоше они што га послаше – Неће ти бити лако! И није било лако. Они што га дочекаше, помислише – И тебе ћемо испратити, али… Неке он испрати, некима се обрадова, завидне комшије препозна, лисаца се пази, цврчке опколи, мравима се окружи.

Реши Госн Во да позове чувене госте. И дођоше гости надалеко познати. Одушеви их искрен аплауз људи у овом чудном малом граду великих идеја, значајних подвига и људи оперисаних од престоничких културниох вредности још увек недовољно сраслих перади из _упета.

И месецима Госн Во цигулигура над подвизима давних и садашњих суграђана и увек међу гостима бираше оне без перади а са корењем из овог града. И одабра неке ни отуд, ни одовуд, ни од оних, ни од ових, наше а светске…

Преговори су били тешки и не без жртава. Разочаран и уморан Госн Во схвати с ким има посла, баци још жетона и откупи финоћу престоничко-бањско-рудничко-паорско-геџинске госпођице. Настрада неколико сујета, много живаца и безброј добрих утисака, али Госн Во и Госпођица Фина ипак се сретоше.

Дива из великог града, углађена, фина, избљува своју надменост, подиже нос и оде иза сцене. Госн Во преврну очи, тврдоглаво стисну уста, пружи руку и изведе Фину на бину.

И запева Фина, заигра град, заискраше осећања, заварничи разумевање. И призна Фина своје предрасуде. И опрости Госн Во. И насмеши се град.

 

Пројекат успео!

Пројекат успео!

или

Најкраће упутсво за уништавање генерација (читај: будућности)

 

Пре десет година мислила сам да ми се свет срушио на главу!

Дуго сањано место наставника српског језика заменило је решење о технолошком вишку и премештање на радно место школског библиотекара.

Ушетавши у овај за мене одувек омиљени свет књига, али никад жељено радно место, ја сам доживела просветљење!

Ушетала сам у свет давно заборављених педагошких правила и учила – свет старих методика српског језика, математике, природе и друштва, збирке логичких и лексичких задатака, дидактика, гомиле дијапозитива, старих графоскопа, грамофона без игала али са безброј плоча које носе звук свих дувачких, гудачких и других инструмената; склањала сам прашину и паучину са давно пожутелих слика годишњих доба, постера воћа и поврћа, домаћих и дивљих животиња, уредно послаганих таблица, крезубих рачунаљки, поломљених картоинских и жичаних модела купа, пирамида, ваљака…

Премотавала сам у глави реченице ,,напаљених“ пропагатора ИКТ-а у настави о нашој, дакле наставничкој инфериорности пред генијалношћу инфомратичких урођеника који ће нас несагледивим потенцијалима својих малих главица напасаних на јутјуб снимцима сербијена, насте-расте или дидактици ,,кол оф дјути“ уздићи до светских висина. Ови великоумни ковачи нових супернапредних методичких приступа  и творци измишљених славина и топлих вода, желели су да се играмо, да будемо толерантни, да певкамо, свиркамо и лепкамо, здраво се хранимо, говоримо три страна језика до десет година и – да заборавимо…

Требало је заборавити да су некад деца у предшколском узрасту имала целу годину за социјализацију и усвајање напредних животних вештина које су се надограђивале на основно, кућевно, домаће, бабино и дедино васпитање и које је после Добар дан! Хвала! Изволте! До виђења! подразумевало Молим Вас, Могу ли, Да ли је у реду…

Требало је да заборавимо да су се слова ћирилице, најсавршенијег светског писма, најпре штампана, па писана, учила скоро целу школску годину, и то након што су руке истрениране да исписују косе танке усправне дебеле (по једна страна код мање строгих учитељица).

Требало је да заборавимо да је читање најсложенији мождани процес и да га је немогуће савладати ако дете најпре не озвучава слова, сриче, па тек онда чита (јасно и са разумевањем тамо негде у мају, дакле пред крај школске године, баш онда кад научи да рачуна од 20 до 100).

Требало је заборавити да ред у свесци значи ред у глави, навикама, понашању, одрастању, запошљавању, раду, посвећености.

Требало је заборавити да смо ми грађанско друштво били и имали онда када су творци наших методика јурили овце и аплаудирали јавним погубљенима својих владара.

Требало је заборавити све национално, прадедовско, исконско, а пре свега радозналост неписменог тршићког сељачића који је калуђере приупиткивао за ово и оно слово, домишљатост кротитеља смиљанских бујица и потока, понос, част, образ и поштење идворског имигранта…

Траса за заборав била је једноставна – уништити школство!

Кораци следећи:

1. угасити сваки и најмањи пламичак сећања на педагошке академије, методике сваког предмета за учитеље, вежбаонице, практичну наставу, методичке припреме на пола стране;

2. у првом разреду у прелету савладати ћирилицу, у 2. учити латиницу, од 3. разреда инсистирати на наизменичном писању ћирилицом и латиницом на штету ћирилице;

3. страни језик форсирати, а предмете животних вештина укинути или свести на најмању могућу меру;

4. националној историји и култури претпоставити информатичку писменост, толеранцију, родну равноправност;

5. на сваком кораку и у свакој прилици гурати протесте просветара због плата и социјалног статуса, а опште незадовољство родитеља и успаваност друштвених величина искористити за доминацију на тржишту уџбеника.

Након што се министар просвете заузео за лекаре а не запослене у просвети, након што су председнику пуна уста ћирилице и значаја српског језика а предмет Српски језик потиру којекакве европски прихватљиве дигитализације и родне равноправности, након што су издавачима, највећој економској сили у земљи, пуна уста добробити деце и значаја читања, а плате школским библиотекарима смањене, након много замајавања и скретања пажње, није ли време да се каже – пројекат успео?!

P.S.

,,Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља…“

 

 

 

Такмичења и смотре српскога језика и књижевности

Нема наставника српског језика који може да одоли изношењу теорије о томе Чији је наш језик? као ни оног који ће порећи лепоту српског језика, мелодију његове интонације, савршеност писма, заокруженост граматичког система, изражајност његових акцената и дужина… И нема наставника који неће пожелети да макар једном оде у Тршић и дичи се својим учеником, граматичким генијалцем, или у Ваљево да послуша не само свог фаворита у исказивању стихова и реченица, већ сваког талентованог ученика који ће у исказан стих или реченицу унети боју, звук и живот свог краја. Но много је ментора, али и родитеља, па и организатора такмичења и смотри који су дозволили да жеђ за победама, амбиција и бесомучно јурцање с једног такмичења на друго обесмисли концепт најпре организованог представљања па тек онда одмеравања знања и вештина.

Развијање и неговање љубави према српском језику и његовој књижевној традицији, очараност звуком и мелодијом изговорених речи, поштовање граматичке и правописне савршености, стилска оригиналност – најважније су вредности које један ментор треба да усади у своје ученике. Неговати српски језик значи познавати његову књижевност, не прљати га туђицама кад за то нема потребе, поштовати његове законе и правила, али и препознавати лепоту дијалекта. Да, негује се језик такмичењима и смотрама, али не оваквим какве се данас реализују – испуњене бесомучним лактањима ментора и родитеља, имитирањем, проваљеним тестовима, нападима на све и сваког кад нам се нешто не свиђа…

Да ли ће моје рођено дете или мој ђак победити ако му израдим читалачки дневник, ако га натерам да стотину пута одслуша снимак песме коју казује чувени глумац, ако му припремим ,,пушкицу“. Вероватно хоће. А хоће ли све ово помоћи да заволи српски језик, језик својих предака, први језик који проговара, језик који нас идентификује и као појединце и као нацију. Сасвим сигурно неће!

Па, онда, људи, шта чинимо?!

Организатори такмичења – маните се аритметике и вероватног броја финалиста, латите се стандарда и привилегију постојања свог такмичења/смотре у Календару искористите да што више деце стигне до завршног нивоа како би душу напојили традицијом са најлепших изворишта српског језика и писма!

Ментори – одбаците сујету и инспиришите делом и суштином а не преваром и приказом!

Родитељи – негујте даровитост, посвећеност и рад своје деце, а не лажно самопоуздање, болесну амбицију и плаћене таленте!

Сви заједно – вратимо се тежем, истинском и трајном неговању српског језика и књижевности!

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

А да укинемо школу?

Ако сте део просветног система Србије, ако имате дете школског узраста, ако учествујете или организујете такмичења ђака, мислим да би било занимљиво да прочитате овај текст. Он јесте само моје размишљање на реакције родитеља и просветних радника на такмичења деце, али некако и више од тога.

Запазићете да сам написала – осврт на реакције родитеља и ментора на такмичења. Нема реакције деце, која би прва требала да реагују и на такмичења, као што реагују на много тога што им се не свиђа  и то јасно на својим друштвеним профилима. Да, имају их, упркос политици оснивача друштвених мрежа о заштити малолетника, наравно, одлуком њихових родитеља. Запажам да су дечји профили испуњени сличицама ратних игрица, крволочних вампирских филмова, сатанистичких серија, јунака Фарме и Парова, Пинк звездица и сл. Друштвени профили родитеља и ментора ученика такмичења вриште забринутошћу за просвету и министарство које не прати како се вршља по такмичењима, па су њихова деца истраумирана непримереним питањима и под стресом, наставници љути и забезекнути а сви заједно увређени и у порицању такмичења – истих оних на које пристају самим тим што учествују. Успут, исти ти ментори данима кукају у оквиру просветарских друштвених група како су родитељи навалентни, деца ништа не уче, и нико бише никога не поштује.

Лично мислим да не само да треба укинути такамичења, већ треба укинути и оцене. Ма шта оцене?! Треба укинути школу! Шта ће нам наставници који ништа не раде, имају зимски и летњи распуст и  годишњи одмор 6 пута дужи од обичних запослених људи Србије који успут раде да би њихову плату зарадили? Шта ће нам такмичења кад их праве незналице и дунстери (ова квалификација узима се условно и не примењује онда када се дете коментатора пласира на следећи ниво). На крају шта ће нам школа, ако родитељи све знају и сами своју децу могу да подучавају код куће!

Ето, поштовани министре, размишљач и измишљач овог чланка дође спонтано до решења свих Ваших мука – укините школу и нећете морати више да бијете главу са унапређењем наставе, стручним усавршавањем наставника, надзором, евалуацијом и стандардима. Додуше, биће проблема са технолошким вишковима, али ако узмете у обзир да се залажемо за целоживотно учење, па трећину пензионишете, трећину отпустите, а трећину преквалификујете у онлајн менторе-стручне сараднике родитеља подучавалаца своје деце, сви Ваши проблеми биће решени а свемоћни посматрачи наставног процеса демократки проглашени најбољим и најпаметнијим, па самим тим задовољни.

Нема везе што су сви упознати са чињеницом да је свако такмичење стрес и да значи победу мањине а стрес већине, нема везе што би дете које се такмичи требало да зна више од обичног ученика са одличном оценом и познаје и оно што носи наслов ,,За оне који желе да знају више“ (можда не ко је Грујо Мехаџић и евентуално још нека питања у тесту за српски језик, али од 20 требало би да зна бар 15; проблем је било пар питања ове године, а не сва!!!), нема везе што додатним радом дете никако не губи, јер знање и вештине трајно се стичу и дограђују, нема везе што је стицање радних навика и посвећеност, као и амбиција али и прихватање пораза – део одрастања и највећа добробит такмичења. Ништа није битно, сем да нам деца буду срећна!

Дакле, укинимо школу!

Додатак истине ради:

Има и родитеља који не дозвољавају друштвене мреже, игрице и слично, посвећени су својој деци, уче с њима, упућују их приватним менторима, бдију над њиховим оценама и успехом. То су углавном талентована деца, али није увек њихов таленат оно што родитељи желе изграђивати код њих. Можда желе успех? Да ли дете сваки успех чини испуњеним? (Смем ли да одбијем учествовање на тој активности, ако ми они оволико помажу и улажу у мене?! Али, ја мрзим да се такмичим! или Нисам добро урадио, дакле глуп сам!)

Има и родитеља који сматрају да су такмичења за неку децу мотиватори, а за неку ,,разочаратори“.

Пример 1.

Дете учествује на свим такичењима, активно, кретивно. Углавном добри резултати. Родитељи подржавају. Разочарење поразом пропрате подршком и уверењем да ће бити боље следећи пут. Како модраста – све мање суза, хистерије и секирације после пораза, само жеља да се буде бољи.

Пример 2.

Дете се пред свако такмичење унервози, унезвери, трчи у тоалет. Не зна и оно што зна. Одлична глумац, добар сликар, фантастичан говорник. Такмичења нису његова ,,вода“, јавни наступ и аплауз јесу. И звезда је рођена!

Дакле, не сме бити генерализација ни у чему. Нити су сва такмичења глупост, нити су сви просветари нерадници, нити сви организатори незналице, нити сви родитељи навалентни, нити сва деца разочарана поразом или усхићена победом. Или што би рекао један мој друг:

Кад сви раде свој посао – свако има посао!