Библиотекарева порука свету

Ако желиш да сазнаш све о једном граду, о једном народу или о једној земљи, прво посети њихову библиотеку. Она је њихово најверније огледало. У њему ћеш јасно видети – ко су били, ко су и шта су сада и шта ће бити сутра…

И ако у њему, поред њих, видишцео свет и себе у том свету, знај да си на добром месту и да си добродошао…

Ако желиш да сазнаш све о једној библиотеци, не питај њене осниваче, управни одбор, директоре, ни библиотекаре. Питај њене читаоце. Они су стварна, жива библиотека. Они су живи лексикони, енциклопедије, речници, лектире, белетристика, периодика, уметност…

Они су књиге које су прочитали и књиге које се читају.

Они су њени најчитанији, дневни, недељни, месечни и годишњи извештаји о раду.

И само ће ти они тачно рећи све важно о једној библиотеци, једном граду, једном народу, једној земљи и целом свету.

Милоје Радовић,

библиотекар

И још једна клик → овде

Advertisements

Ко је био у једном, био је у свим ратовима, Милоје Радовић

1.

ОЧЕВ РАТ

Последња мартовска ноћ 1941.

Косовска Митровица, војни објекат.

Отац сања свој сан о слободи.

Други снови су на другом месту.

Јутро.

Причешћује се  у митровачкој цркви.

Креће на очекивано место

непријатељског напада на отаџбину.

̽

Осми април 1941.

Отац са саборцима стиже на границу са  Бугарском.

Војници немају оружје.

Ако га неко има, нема муницију.

Не дају им….Издаја, заробљавање.

Отац  постаје број 92 241.

Тачна четворогодишња адреса:

Лагер III/ a. Берлин, градић Лукенвалд.

2.

МОЈ РАТ

Последња мартовска ноћ 1999.

Косовска Митровица, исти војни објекат.

Сањам оца и слободу.

Други снови су на неком другом месту.

Јутро –  сусрет са надлежним старешином.

Каже ми – Ти си тренутно овде једини старешина.

Наредба гласи:

Одвести двадесет и два војника до ваше  јединице.

Она је на путу ка албанској граници.

Њено крајње одредиште Јуничке планине, Ђафа Морино, Ђеравица, карауле Кошаре, Кожњар….

Оружје немамо да вам дамо.

Идете комбијем правац Митровица, Србица, Дреница…Пећ…Дечани Ђаковица.

͓

Моја наредба двадест двојици…

– Довешћу вас до наше јединице живе.

Ко сумња у мене нека се одмах врати.

Његово име неће бити на списку који ћу предати команди.

Нико неће знати да се није одазвао…

А победићемо само ако се вратимо живи.

Сви су кренули.

Нико није одустао, а могао је, без одговорности.

И сви  смо, захваљујући Оцу нашем небеском,

живи стигли у наш трећи батаљон.

И сви смо се, након свега, живи вратили дому своме.

Али, да се вратим очевој и мојој судбини, у нечему истој.

Осми април 1999.

Са батаљоном сам стигао на речено место.

На границу.

Ту смо, непомерени, непобеђени остали до краја рата.

Али, неки од нас се нису вратили.

Отишли су на место боље од овога.

Сада им подносим, непoтпун извештај о нама тада и нама сада.

Коначни ћу им поднети онда

кад за његово подошење дође моје време.

Овај привремени и поетски

подносим данас вама и целом мирољубивом свету.

МРТВА СТРАЖА

Више дилеме немаш.

То си што си. Мртва стража

која је жива само због других.

Од тебе се очекује да извесно време,

сачуваш неке људе и ствари

од неких људи и ствари.

Обавезују те само живи.

Мртви ти нису битни

чак и да си последњи човек

којег су у животу видели.

У извршавању тога задатка,

то је у наредби о мртвој стражи двапут подвучено,

користиш, без бојазни од било какве казне,

сва расположива оружја.

Ватрена или хладна.

Ако околности дозвољавају,

много је боље да то буду ова друга.

Јер су безгласна, више лична, примерена појединцу,

мада се у оваквим ситуацијама појединачне биографије

најчешће завршавају здружено.

У овој, као и у свакој другој стварности,

твоја реч може да те убије,

а туђа да те спаси.

КОПАЊЕ ЗАКЛОНА ЗА ЛЕЖЕЋИ СТАВ

Треба учинити нешто само за себе.

Треба ископати заклон за лежећи став.

Како се то ради нису ти рекли кад јавили су ти

да отаџбина те зове.

Без обзира на величину ратних циљева.

Заклон за лежећи став копа се

према величини сопственог тела.

Пази да главу не подигнеш

у висину цветова.

И копај тако као да ништа друго у животу ниси радио.

О својој биографији не брини.

Неки отвор за лежећи став

већ чека да пригрли њен сажетак.

ПИСАЊЕ БОРБЕНОГ ИЗВЕШТАЈА

То је наређење.

Односи се само на тебе.

Поступаш по њему.

Пишеш извештај о људима са којима си у истом догађају.

Неке од њих познајеш лично.

Знаш како се зову, кад су и где рођени,

кога су оставили код куће,

И чему су се малочас насмејали.

Њима придружујеш оне о којима ништа не знаш.

Описујеш их збирно.

Опис треба да одговара стварности.

Али стварност захтева да их раздвојиш – на мртве и на живе.

За мртве је довољно да напишеш колико их је.

То је важније од онога ко их је убио и зашто.

Живе групишеш у написане пределе.

У мање и у веће, у ближе или у даље.

Надеваш им заједничка имена – десетина, вод, чета, батаљон, бригада, армија.

Јер, треба одједном да се зна

где је ко данас у односу на јуче.

Небо и земљу описујеш узгред,

само ако су наоружани.

Прећуткујеш писма од куће

и дневну штампу.

Писање извештаја завршаваш својом биографијом,

не опширнијом од потписа и чина

Ако га имаш.

3.

РАТ САЖЕТ У ЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ

О РАТУ НАЈМАЊЕ ЗНА ОНАЈ КОЈИ ЈЕ У ЊЕМУ БИО.

 

Милоје Радовић,

Краљево 24. март 2019.

„Bivalvia”, Виолетa Јовић

„Bivalvia” Виолете Јовић

 

Виолета Јовић пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже „скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта”. И заиста, са страница њених књига светле обични људи, јунаци нашег доба, они које оговарамо, уздижемо, осуђујемо, унижавамо; они који никада неће ући у историју изузетним подвизима, али хоће у душу читалаца што својим врлинама, што манама.

Нова књига Виолете Јовић, као и обично није само каталог мана и врлина, већ представа вредности које су нам постале важне. Васпитањем и сопствoм наслоњена на породицу, Виолета Јовић дивним избрушеним приповедањем изазива читаоца – амбиција или породица, љубав или заслепљеност, увереност или обмана, угађање себи или другима, част или материнство, породица или залуђеност…

Кроз свет Виолетиних јунака, наших савременика, повешће нас др Радовић, својеврсни контејнер људских исповести, но сабиралиште свих мисли, стања, одлука бићемо заправо ми. Свако од јунака говориће и мислиће своју судбину, а ми, обични мали људи с ове стране папира, постаћемо зборник свих њихових, али и сопствених запитаности.

Три жене, све три мајке и све три повезане причом једног мушкарца увући ће нас у причу о жртви и жртвовању, љубави, заслепљености и обмани, амбицији, сујети и посвећености, материнству, слободи и изборима. Срешћемо мајку неутешну у свом губитку младе кћери, а ипак довољно свесне да каменоресцу да упутство да на кћеркин споменик уместо тако узвишене речи мама, уклеше њене титуле. Срешћемо младу жену која је предрасудама и васпитању претпоставила материнство да би оно постало изговор за животарење уз мушкарца заслепљенпог обманом. Срешћемо мајку која ће амбицију претпоставити материнству, љубави, породици. Срешћемо мушкарца залеђеног у времену умишљене љубави, док му је садашњост производ обмане прошлости. Сви усамљени, а нико сам. Увек затворени унутар троугла који су сами изабрали, јунаци Бивалвије нас изазивају да осуђујемо, пресуђујемо, псујемо и навијамо. А кад освешћење дође, за неке је већ касно. Можда.

Са страница Бивалвије светле наши савременици показујући нам за које смо се вредности определили, или бар које вредности не осуђујемо. Писац нам свакако неће дати одговор. Као никада раније, Виолета ни овде не осуђује. Она само слика време, људе и њихове изборе, дајући нам потпуну слободу и привилегију да спознамо себе и унутрашњост сопствене шкољке.

Маја Радоман Цветићанин, читалац

До даљњег

1991/ 55.000 становника

Хитно сазвати одељенску заједницу 1/2 и испунити све тачке дневног реда:

  1. идентификација покретача петиције;
  2. потврђивање сумњи да се ради о политичкој побуни;
  3. изнуђивање покајања потписника петиције;
  4. уручивање налога за хитно подшишавање потписника петиције.

Починиоце казнити смањењем оцене из владања ДО ДАЉЊЕГ!

1992/ 52.000 становника

Часови скраћени на 35 минута ДО ДАЉЊЕГ!

1993/ 50.000 становника

Потпуна обустава наставе ДО ДАЉЊЕГ!

1996/ 40.000 становника

Шетња ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 35.000 становника

Ваздушна опасност ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 25.000 становника

Укинути услов за упис у наредну школску ДО ДАЉЊЕГ!

2000/ 20.000 становника

ДО ДАЉЊЕГ нећу знати шта се дешава у граду (Београђанка)/ Доле, бандо црвена – ДО ДАЉЊЕГ! (храбри у маси)

20…/ ? редакцији непознат број становника, али дипломе поскупеле

Нове грађанске слободе – чланка карта, па посао – ДО ДАЉЊЕГ!

20…/ ? скандинавске колоније све бројније

Сукоб интереса – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ ? развојни буџет Београдског пашалука

Демонстрација принципа на друштвеним мрежама – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ 

Ми смо добро, што и вама желимо!

Поздрав од из Катара/ Мелбурна/Осла/ Амстердама/ Чешке/ Словачке…

Твој…

… дугокоси

… шетач.

Хвала што нас се сећате. Светло још нисмо угасили!

Отпоздрав оданде докле не допиру погледи Белог Града на Великој Води.

Врати карту, подржи живот!

ФБ изазов

Ма, јебите се, бре! Издржавамо ДО ДАЉЊЕГ – ЗАИНАТ!

Генерација…

…коју

…су

…сви

…издали!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Што се чудимо?!

Данас свет обележава 100 година примирја у Првом светском рату. У Србији последњих дана филмови и емисије о Великом рату као да нико после данашњег дана неће говорити о њему. И као да нико не говораше о њему до овог дана. А можда и јесте тако?

Знамо ли довољно о Милунки Савић, нареднику Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, о српској сељанки којој су и француски генерали салутирали, о жени са највише одликовања у историји ратовања која је петнаест година после рата радила најпрљавије и најтеже послове у Србији одбивши понуду да у Француској живи на рачун своје ратне славе?

О Милунки Савић на сајту → Ризница српска 

Знамо ли довољно о војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, ослободиоцу Београда, човеку према коме су се и немачки официри у Другом светском рату односили с дужним ратничким поштовањем, а обесни млади ослободиоци Београда, унуци његових војника, га до смрти претукли?

О Петру Бојовићу на сајту → Ризница српска

Знамо ли довољно о мајору Драгутину Гавриловићу, хероју одбране Београда, нинбершком заробљенику у Другом светском рату, за комунисте – човеку бившег краљевског режима?

О Драгутину Гавриловићу на сајту → Википедија

Знамо ли довољно и о другим Србима, знаним и незнаним, који су упркос страху, изнемоглости после балканских ратова, умору, инаџијски псујући ред немачке генрале, ред српског краља, јуришали, бежали, ишли, падали, устајали, страдали, ослобађали…

За десетак година просветарског рада нисам имала прилику да прочитам добар есеј о домовини, отаџбини, завичају, наравно примерен узрасту… Реч родољубље потпуно је непозната српским ђацима, потомцима оних који су оставили овакву статистику свету:

 

Сва срећа да српски ђаци знају шта значи насиље, толеранција, дигиталне технологије… То је изгледа много значајније!

Што се онда чудимо што је норвешко образовање боље, немачко небо светлије, канадска трава зеленија, америчко сунце сјајније?

P.S.

Данас у Србији ни на једном каналу националне фреквенције није било знака Наталијине рамонде.

 

Ђуле, праштам ти надменост и гард…

Био једном један мали град и у њему кућа, и у кући неред. Дођоше неки паметујући људи, па смеће почистише, смрадове на све стране развејаше и одоше. Остадоше људи у малом граду да шапућу и распредају како су све то они нешто знали.

И прође време. И нико не желеше да крочи у кућу. Много је смрдело. Понеки запушише нос и размрдаше се.

И опет прође време. И појави се Госн Во ниоткуда. Каже – Имам идеју!

Е, па кад имаш идеју, изволи, покажи се!

И дадоше Госн Волу кућу, а Госн Во беше добар и вредан, паметан и дружељубив, ал имаше и једну ману – тврдоглавост.

Намисли да очисти кућу – и очисти је!

Намисли да се у кући игра, пева, свира и глуми – и дођоше свирачи, играчи, певачи, глумци!

Намисли да песма и игра буду вредност – и пролазише кућом познати и прави, вољни и духом здрави, весели, сигурни, благословени.

Заигра и град, заигра и душа градска. Али…

Као у свакој причи, и у овој постоји зла вила. Додуше у овој више комада и облика злих вила, али госн Во и на њих беше спреман. Тврдглаво то…

Госн Волу није све ишло ко по лоју. То му и рекоше они што га послаше – Неће ти бити лако! И није било лако. Они што га дочекаше, помислише – И тебе ћемо испратити, али… Неке он испрати, некима се обрадова, завидне комшије препозна, лисаца се пази, цврчке опколи, мравима се окружи.

Реши Госн Во да позове чувене госте. И дођоше гости надалеко познати. Одушеви их искрен аплауз људи у овом чудном малом граду великих идеја, значајних подвига и људи оперисаних од престоничких културниох вредности још увек недовољно сраслих перади из _упета.

И месецима Госн Во цигулигура над подвизима давних и садашњих суграђана и увек међу гостима бираше оне без перади а са корењем из овог града. И одабра неке ни отуд, ни одовуд, ни од оних, ни од ових, наше а светске…

Преговори су били тешки и не без жртава. Разочаран и уморан Госн Во схвати с ким има посла, баци још жетона и откупи финоћу престоничко-бањско-рудничко-паорско-геџинске госпођице. Настрада неколико сујета, много живаца и безброј добрих утисака, али Госн Во и Госпођица Фина ипак се сретоше.

Дива из великог града, углађена, фина, избљува своју надменост, подиже нос и оде иза сцене. Госн Во преврну очи, тврдоглаво стисну уста, пружи руку и изведе Фину на бину.

И запева Фина, заигра град, заискраше осећања, заварничи разумевање. И призна Фина своје предрасуде. И опрости Госн Во. И насмеши се град.

 

Пројекат успео!

Пројекат успео!

или

Најкраће упутсво за уништавање генерација (читај: будућности)

 

Пре десет година мислила сам да ми се свет срушио на главу!

Дуго сањано место наставника српског језика заменило је решење о технолошком вишку и премештање на радно место школског библиотекара.

Ушетавши у овај за мене одувек омиљени свет књига, али никад жељено радно место, ја сам доживела просветљење!

Ушетала сам у свет давно заборављених педагошких правила и учила – свет старих методика српског језика, математике, природе и друштва, збирке логичких и лексичких задатака, дидактика, гомиле дијапозитива, старих графоскопа, грамофона без игала али са безброј плоча које носе звук свих дувачких, гудачких и других инструмената; склањала сам прашину и паучину са давно пожутелих слика годишњих доба, постера воћа и поврћа, домаћих и дивљих животиња, уредно послаганих таблица, крезубих рачунаљки, поломљених картоинских и жичаних модела купа, пирамида, ваљака…

Премотавала сам у глави реченице ,,напаљених“ пропагатора ИКТ-а у настави о нашој, дакле наставничкој инфериорности пред генијалношћу инфомратичких урођеника који ће нас несагледивим потенцијалима својих малих главица напасаних на јутјуб снимцима сербијена, насте-расте или дидактици ,,кол оф дјути“ уздићи до светских висина. Ови великоумни ковачи нових супернапредних методичких приступа  и творци измишљених славина и топлих вода, желели су да се играмо, да будемо толерантни, да певкамо, свиркамо и лепкамо, здраво се хранимо, говоримо три страна језика до десет година и – да заборавимо…

Требало је заборавити да су некад деца у предшколском узрасту имала целу годину за социјализацију и усвајање напредних животних вештина које су се надограђивале на основно, кућевно, домаће, бабино и дедино васпитање и које је после Добар дан! Хвала! Изволте! До виђења! подразумевало Молим Вас, Могу ли, Да ли је у реду…

Требало је да заборавимо да су се слова ћирилице, најсавршенијег светског писма, најпре штампана, па писана, учила скоро целу школску годину, и то након што су руке истрениране да исписују косе танке усправне дебеле (по једна страна код мање строгих учитељица).

Требало је да заборавимо да је читање најсложенији мождани процес и да га је немогуће савладати ако дете најпре не озвучава слова, сриче, па тек онда чита (јасно и са разумевањем тамо негде у мају, дакле пред крај школске године, баш онда кад научи да рачуна од 20 до 100).

Требало је заборавити да ред у свесци значи ред у глави, навикама, понашању, одрастању, запошљавању, раду, посвећености.

Требало је заборавити да смо ми грађанско друштво били и имали онда када су творци наших методика јурили овце и аплаудирали јавним погубљенима својих владара.

Требало је заборавити све национално, прадедовско, исконско, а пре свега радозналост неписменог тршићког сељачића који је калуђере приупиткивао за ово и оно слово, домишљатост кротитеља смиљанских бујица и потока, понос, част, образ и поштење идворског имигранта…

Траса за заборав била је једноставна – уништити школство!

Кораци следећи:

1. угасити сваки и најмањи пламичак сећања на педагошке академије, методике сваког предмета за учитеље, вежбаонице, практичну наставу, методичке припреме на пола стране;

2. у првом разреду у прелету савладати ћирилицу, у 2. учити латиницу, од 3. разреда инсистирати на наизменичном писању ћирилицом и латиницом на штету ћирилице;

3. страни језик форсирати, а предмете животних вештина укинути или свести на најмању могућу меру;

4. националној историји и култури претпоставити информатичку писменост, толеранцију, родну равноправност;

5. на сваком кораку и у свакој прилици гурати протесте просветара због плата и социјалног статуса, а опште незадовољство родитеља и успаваност друштвених величина искористити за доминацију на тржишту уџбеника.

Након што се министар просвете заузео за лекаре а не запослене у просвети, након што су председнику пуна уста ћирилице и значаја српског језика а предмет Српски језик потиру којекакве европски прихватљиве дигитализације и родне равноправности, након што су издавачима, највећој економској сили у земљи, пуна уста добробити деце и значаја читања, а плате школским библиотекарима смањене, након много замајавања и скретања пажње, није ли време да се каже – пројекат успео?!

P.S.

,,Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља…“