Такмичења и смотре српскога језика и књижевности

Нема наставника српског језика који може да одоли изношењу теорије о томе Чији је наш језик? као ни оног који ће порећи лепоту српског језика, мелодију његове интонације, савршеност писма, заокруженост граматичког система, изражајност његових акцената и дужина… И нема наставника који неће пожелети да макар једном оде у Тршић и дичи се својим учеником, граматичким генијалцем, или у Ваљево да послуша не само свог фаворита у исказивању стихова и реченица, већ сваког талентованог ученика који ће у исказан стих или реченицу унети боју, звук и живот свог краја. Но много је ментора, али и родитеља, па и организатора такмичења и смотри који су дозволили да жеђ за победама, амбиција и бесомучно јурцање с једног такмичења на друго обесмисли концепт најпре организованог представљања па тек онда одмеравања знања и вештина.

Развијање и неговање љубави према српском језику и његовој књижевној традицији, очараност звуком и мелодијом изговорених речи, поштовање граматичке и правописне савршености, стилска оригиналност – најважније су вредности које један ментор треба да усади у своје ученике. Неговати српски језик значи познавати његову књижевност, не прљати га туђицама кад за то нема потребе, поштовати његове законе и правила, али и препознавати лепоту дијалекта. Да, негује се језик такмичењима и смотрама, али не оваквим какве се данас реализују – испуњене бесомучним лактањима ментора и родитеља, имитирањем, проваљеним тестовима, нападима на све и сваког кад нам се нешто не свиђа…

Да ли ће моје рођено дете или мој ђак победити ако му израдим читалачки дневник, ако га натерам да стотину пута одслуша снимак песме коју казује чувени глумац, ако му припремим ,,пушкицу“. Вероватно хоће. А хоће ли све ово помоћи да заволи српски језик, језик својих предака, први језик који проговара, језик који нас идентификује и као појединце и као нацију. Сасвим сигурно неће!

Па, онда, људи, шта чинимо?!

Организатори такмичења – маните се аритметике и вероватног броја финалиста, латите се стандарда и привилегију постојања свог такмичења/смотре у Календару искористите да што више деце стигне до завршног нивоа како би душу напојили традицијом са најлепших изворишта српског језика и писма!

Ментори – одбаците сујету и инспиришите делом и суштином а не преваром и приказом!

Родитељи – негујте даровитост, посвећеност и рад своје деце, а не лажно самопоуздање, болесну амбицију и плаћене таленте!

Сви заједно – вратимо се тежем, истинском и трајном неговању српског језика и књижевности!

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

Advertisements

А да укинемо школу?

Ако сте део просветног система Србије, ако имате дете школског узраста, ако учествујете или организујете такмичења ђака, мислим да би било занимљиво да прочитате овај текст. Он јесте само моје размишљање на реакције родитеља и просветних радника на такмичења деце, али некако и више од тога.

Запазићете да сам написала – осврт на реакције родитеља и ментора на такмичења. Нема реакције деце, која би прва требала да реагују и на такмичења, као што реагују на много тога што им се не свиђа  и то јасно на својим друштвеним профилима. Да, имају их, упркос политици оснивача друштвених мрежа о заштити малолетника, наравно, одлуком њихових родитеља. Запажам да су дечји профили испуњени сличицама ратних игрица, крволочних вампирских филмова, сатанистичких серија, јунака Фарме и Парова, Пинк звездица и сл. Друштвени профили родитеља и ментора ученика такмичења вриште забринутошћу за просвету и министарство које не прати како се вршља по такмичењима, па су њихова деца истраумирана непримереним питањима и под стресом, наставници љути и забезекнути а сви заједно увређени и у порицању такмичења – истих оних на које пристају самим тим што учествују. Успут, исти ти ментори данима кукају у оквиру просветарских друштвених група како су родитељи навалентни, деца ништа не уче, и нико бише никога не поштује.

Лично мислим да не само да треба укинути такамичења, већ треба укинути и оцене. Ма шта оцене?! Треба укинути школу! Шта ће нам наставници који ништа не раде, имају зимски и летњи распуст и  годишњи одмор 6 пута дужи од обичних запослених људи Србије који успут раде да би њихову плату зарадили? Шта ће нам такмичења кад их праве незналице и дунстери (ова квалификација узима се условно и не примењује онда када се дете коментатора пласира на следећи ниво). На крају шта ће нам школа, ако родитељи све знају и сами своју децу могу да подучавају код куће!

Ето, поштовани министре, размишљач и измишљач овог чланка дође спонтано до решења свих Ваших мука – укините школу и нећете морати више да бијете главу са унапређењем наставе, стручним усавршавањем наставника, надзором, евалуацијом и стандардима. Додуше, биће проблема са технолошким вишковима, али ако узмете у обзир да се залажемо за целоживотно учење, па трећину пензионишете, трећину отпустите, а трећину преквалификујете у онлајн менторе-стручне сараднике родитеља подучавалаца своје деце, сви Ваши проблеми биће решени а свемоћни посматрачи наставног процеса демократки проглашени најбољим и најпаметнијим, па самим тим задовољни.

Нема везе што су сви упознати са чињеницом да је свако такмичење стрес и да значи победу мањине а стрес већине, нема везе што би дете које се такмичи требало да зна више од обичног ученика са одличном оценом и познаје и оно што носи наслов ,,За оне који желе да знају више“ (можда не ко је Грујо Мехаџић и евентуално још нека питања у тесту за српски језик, али од 20 требало би да зна бар 15; проблем је било пар питања ове године, а не сва!!!), нема везе што додатним радом дете никако не губи, јер знање и вештине трајно се стичу и дограђују, нема везе што је стицање радних навика и посвећеност, као и амбиција али и прихватање пораза – део одрастања и највећа добробит такмичења. Ништа није битно, сем да нам деца буду срећна!

Дакле, укинимо школу!

Додатак истине ради:

Има и родитеља који не дозвољавају друштвене мреже, игрице и слично, посвећени су својој деци, уче с њима, упућују их приватним менторима, бдију над њиховим оценама и успехом. То су углавном талентована деца, али није увек њихов таленат оно што родитељи желе изграђивати код њих. Можда желе успех? Да ли дете сваки успех чини испуњеним? (Смем ли да одбијем учествовање на тој активности, ако ми они оволико помажу и улажу у мене?! Али, ја мрзим да се такмичим! или Нисам добро урадио, дакле глуп сам!)

Има и родитеља који сматрају да су такмичења за неку децу мотиватори, а за неку ,,разочаратори“.

Пример 1.

Дете учествује на свим такичењима, активно, кретивно. Углавном добри резултати. Родитељи подржавају. Разочарење поразом пропрате подршком и уверењем да ће бити боље следећи пут. Како модраста – све мање суза, хистерије и секирације после пораза, само жеља да се буде бољи.

Пример 2.

Дете се пред свако такмичење унервози, унезвери, трчи у тоалет. Не зна и оно што зна. Одлична глумац, добар сликар, фантастичан говорник. Такмичења нису његова ,,вода“, јавни наступ и аплауз јесу. И звезда је рођена!

Дакле, не сме бити генерализација ни у чему. Нити су сва такмичења глупост, нити су сви просветари нерадници, нити сви организатори незналице, нити сви родитељи навалентни, нити сва деца разочарана поразом или усхићена победом. Или што би рекао један мој друг:

Кад сви раде свој посао – свако има посао! 

Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!

Дан матерњег језика

Дан матерњег језика – 21. фебруар није само један дан у календару када говоримо о значају очувања матерњег језика, а онда одемо кући и наставимо да калемимо лајкове, консеквенце, департмане и зачињујемо то тренеркама, војникињама, бацачицама и другим чудесима.

Размислите!

Дан било чега није измишљен да би славио то у чију је част покренут, већ својим постојањем обично подсећа на угроженост. Српски језик јесте угрожен, али не другим језицима и утицајима, већ накарадним правилима и ,,силовањем“.

Недавно сам присуствовала трибини о положају жена у разним народима и много ми је засметало стално истицање психолошкиња, феминисткиња, боркиња… Уместо да усмерим пажњу на тему, ја сам размишљала о упирању тих младих жена да свима ,,утуве“ у главу како су жене равноправне. Не знам зашто, ваљда је тако највидљивије, ту су равноправност желеле да нагласе лексиком.

Сматрајући да је човек видљив онолико колико својим делима говори, предложила сам им да не ,,силују“ језик и буду борци, а не боркиње, али уметнице, новинарке, докторке, професорке… Језик је сам препознао равноправност и дозволио употребу адекватних речи онде где су заиста природно срасле са говорницима, њиховим навикама, понашањем, свакодневицом. Онде где то још није тако, и језик је пружио отпор. Језик се не може преварити,  препознаје лажњаке без грешке!

Размислите!

У међувремену, желим да поделим дивне реченице беседе која је уметнички текст Милета Медића често приписиване Стефану Немањи (историјском а не уметничком лику).

Кликни на слику и читај Завештање Стефана немање, Милета Медића

Борба против глади и мир у свету

Супротно својој животној филозофији да треба радити оно што волиш и све ће ствари доћи на своје место, нађох се у главној улози организатора неколико такмичења, смотри, фестивала… или бар у улози која је врло близу те организаторске, па са потпуном компетенцијом могу исписати следећих неколико редака.

На основу радова који пристигну на литерарне конкурсе, као и на основу понашања ментора приликом прегледања тестова на такмичењима, али и њиховог понашања пре самог одлучивања о учествовању на такмичење, закључујем да постоји неписани Правилник, па је ред да га неко обзнани и у писаном облику. Што да се подразумева?!

  1. На литерарни конкурс пошаљи све саставе и песме које иоле личе на песму или причу, ко то још чита, важно је послати!
  2. Никако не поштуј тему конкурса, шта те брига што су мозгали како фестивал треба да изгледа и које циљеве да задовољи, они то све ионако раде за плату!
  3. Поправи рад свог ученика/детета до непрепознавања, шта зна комисија шта дете може да напише у ком узрасту!
  4. Учествовањем на такмичењудобијаш оцену коју заслужујеш, иначе ћу ти је смањити – то што си ти неамбициозан ђак не значи да сам ја неамбициозан просветни радник!
  5. Иди на пет такмичења истовремено, важно је да се свуда помиње твоје име, ионако живимо у временима приказа, а не суштине!
  6. И да – залагаћемо се за борбу против глади и мир у свету!

Свети Сава, Мирјана Чорненки

(У клупи седи неколико ученика, решава задатке. У учионици су и учитељица, Свети Сава и Вук Караџић)

Учитељица: Марко, пиши!

Ученик: (Правда се.) Пишем! Јел` мора писаним словима ћирилице?

Учитељица: Наравно! Па то је основно писмо српског језика! Срамота је да не знаш ћирилицу.

Ученик: Ма, знам штампана слова, али ова писана ми иду тешко. (Правда се ученик.)

(Ученици настављају рад. Повремено застају да размисле. Неки уздишу.)

Учитељица: Децо, у животу морате бити упорни да бисте постигли оно што желите. И писање се вежба. Једног дана биће вам смешно кад се сетите како сте кукали да не знате сва слова.  (Кратка пауза.)  Аааа, децо знате ли ко је најзаслужнији што ми данас пишемо ћирилицом?

(Учениви се јављају. Учитељица једног по једног прозива.)

Ученик: Никола Тесла! Он је измислио струју, па је ваљда и ово!

Деца: Ха, ха,ха…

Ученик: Ја знам! То је Вук Караџић! Он је створио ћирилицу.

Ученик: Није! То су Ћирило и Методије. Они су измислили ћирилицу. Гледао сам филм о томе.

Ученик: Нису они, него њихови ученици. Само се зове по Ћирилу. Слушао сам сестру кад је учила наглас.

Ученик: Нико од вас нема појма. Најзаслужнији је Свети Сава. Да се он није борио за отварање школа, не бисмо ми сад имали ћирилицу.

Ученик: Ја мислим да је то наша учитељица. Она нас учи да читамо и пишемо.

(Ученици преврћу очима на коментар своје другарице.)

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу.

(Ову сцену посматрају Вук Караџић и Свети Сава.)

Вук Караџић: Видиш ли, Свети Саво, како су нам паметна ова наша Српчад. Тако мали, а већ свашта знају.

Свети Сава: То је твоја заслуга, Вуче. Да ти ниси био упоран и упростио ону нашу стару азбуку, ко зна којим би Срби данас писмом писали и језиком говорили.

Вук: Е, то си управу. Богме, било је тешко и мукотрпно борити се за просту ћирилицу и народни језик. Па, само са оним Јованом Хаџићем сам се расправљао десет година. А и митрополит Стратимировић био је ватрени борац против народног језика у цркви.

Сава: Пусти их , Вуче! Нису знали шта раде.

Вук: Само, знаш, Саво, оно дете је управу кад каже да си ти најзаслужнији. Да ти ниси подизао манастире и манастирске школе, ко зна да ли би данас било српског језика и српске ћирилице. Па и ја сам мало ишао у једну манастирску школу, али ми се није дало да је изучим.

Сава: Е, баш ти се није дало. Прво слаба школа у манастирима под Турцима, па на то и куга. Добро си ти и успео да научиш да читаш и пишеш. Право је рекла ова учитељица да само упорни постигну оно што желе.

Вук: Сасвим си управу. Па и ти да ниси био упоран не би био то што јеси.

Сава: Како то мислиш, Вуче?

Вук: Па, јел ниси хтео да се жениш, јел си побегао од куће да се замонашиш? Јел су ти родитељи бранили? И потеру за тобом послали. Па то зна и свако дете. А ти упоран у својој жељи да се Богу посветиш. И видиш да си у томе и успео. Све препреке си савладао и ниси одустајао.

Сава: Мој божји позив увек је усмерен ка помоћи мом народу. За живота помагао сам и учио народ како да му буде лакше. А мом оцу и браћи како да праведно владају и учврсте српску државу.

Вук: Све је то лепо. Али најбитније су школе. Та види их само!

(Сцена се враћа на учионицу. )

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу. Сви они имају део заслуге за очување нашег писма. Све је почело радом Ћирила и Методија који су покрстили Словене, па и Србе. Прво писмо, глагољица, било је тешко, па су га њихови ученици брзо заменили ћирилицом.

Ученик: Јесам вам рекао!

Учитељица: У време Светог Саве књиге су се преписивале ручно.

Деца: Ауууу! А ми кукамо.

Учитељица: Због тога је требало што више људи да научи да чита и пише. Свети Сава је по целој Србији помагао подизање манастира и у њима школа. Ту су деца учила прва слова.

А онда су стигли Турци и манастири и школе се полако гасе.  У време Вука Караџића само понеки манастир имао је школу, а и ту су деца више чувала манастирску стоку, него што су учила.

Ученик: Благо њима! Нису се мучили ко ми!

Учитељица: Да си као већина тадашњих људи неписмен, не би могао ни да играш игрице на компјутеру.

Ученик: Е,то не ваља!

Учитељица: И Вук је ишао у такву манастирску школу. И врло мало научио. Касније је користио сваку прилику да нешто научи. А не као ви. Све вас мрзи. И није одустао од жеље да српском народу врати српски језик и ћирилицу коју је ослободио свих непотребних слова.

Зато вежбај и пиши! Ћирилицу чувај!

Драмски текст колегинице Мирјане Чорненки, проф. српског језика,

 изведен на Савиндан 2018. у ОШ ,,Иван Гундулић“ на Ченеју (Нови Сад)

Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“

Мало је фестивала који се могу похвалити дводеценијским постојањем, а на прсте се могу набројити они чији су лауреати најзначајнији српски писци друге половине 20. века. Поред Змајевих дечјих игара, најзначајнијег фестивала за децу и о деци на балкану, тим путем корача Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“, који ће у 2018. години 21. пут окупити децу и песнике, љубитеље књижевног стваралаштва и носиоце посебног стваралачког дара, алексиначке домаћине и њихове госте из свих крајева Србије, али и из дијаспоре.

Још није касно да обезбедите себи место у првим редовима. 🙂

Више о Фестивалу овде.

Више о Гордани Брајовић овде.

Кишобран за двоје, Гордана Брајовић

На крају књиге трава,
По трави роса
И један дечак плави
И једна девојчица боса…

И тај дечак плави
Погази траву,
Погази росу
И пољуби девојчицу босу…

Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје, о, о, о, о!
Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје!