Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Семинари и семинари…

Започињем овај чланак статистиком – данас је мој блог посетило 681 интернет корисник, за све време од 2011. прегледало је садржаје мог блога 1. 639.647 посетилаца, чак сам 1951 особу нагнала да прокоментарише неки садржај са блога, а најинтересантнији чланак прегледало је 3766 људи.

Можда некоме ова статистика није битна, али за мене која сам пре 6 година била техници наклоњен наставник српског који је познавао рад на тексту и основе рада на рачунару, ова статистика показује један сасвим другачији живот.

Како је започела моја интернет авантура?

Пре шест година привремено сам се удаљила од просвете (породиљско одсуство) и како ми је било досадно пријавила сам се на неколико електронских семинара. Сећам се да ме је један ( Матерњи језик и еколошка лингвистика) оборио с ногу, а други ми је преокренуо живот (Блог, фејсбук и твитер у настави). У наредним месецима пријавила сам се на све семинаре Славице Јурић (Заједница која учи) и Зорана Милојевића (ОК центар Бор) и заувек заљубила у електронске семинаре.

Спремна да ме половина колега прогласи лудом што уопште усхићено говорим о семинарима, а она друга осуди за замлаћивање на интернету, јер ништа без живе речи и папира, ја ћу навести у част овог другог живота којим сам знање из ,,првог“ учинила доступним за многе – зашто дајем предност електронским семинарима:

  • не морам да жртвујем суботу, свој омиљени и једва дочекани дан, како бих без дневнице седела у учионици и врло често слушала све оно чему су ме на факултету научили (хало, људи, све смо то већ једном слушали, сада нам треба идеје за нове генерације!!!)
  • могу да радим кад хоћу, одакле хоћу и колико хоћу;
  • више пута могу да пређем садржај који ми је интересантан и заиста могу да се бавим постављеним проблемом;
  • јефтинији су, а често квалитетнији (подсећају на производе који се продају кроз ,,мулти левел“ мреже – кавлитетом призивају нове кориснике);
  • повећавају информатичку писменост и дају више могућности за дијалог са одељенима интернет урођеника (наставници морају да схвате да ,,знање није знање знати, већ је знање знање дати“ а креда и табла данас у томе нису баш најефикаснији алат).

Стручно усавршавање је нормалан процес унапређивања сопственог рада и у складу је са напретком друштва. Оно је потреба, а не принуда. Учимо себе ради, да себи олакшамо улазак у учионицу, да учинимо час забавним не само деци већ и себи, да проценимо колико и како рећи родитељу истину о његовом детету… Семинари треба да скрате оно што бисмо годинама откривали сами.

Похађала сам десетине семинара, али на прсте могу да набројим оне обичне (неелекторнске) који су ме надахнули, а сваки електронски ми је дао толико материјала да сам и касније користила обрасце, упитнике, идеје одатле.

На крају –  ако је стручно усавршавање потреба, зашто га не прилагодити себи и учити – под својим условима и на начин на који то одговара сваком од нас?

Инспирација или иритација

,,Моја сестра јуче се вратила из школе срећна што губи час српског језика. Поражена њеним усхићењем што ће губити час из предмета који је мој животни позив, запитала сам се где грешимо. Мислим да је одговор у образовању наставника. Када смо се пријављивали на ову групу, већина је желела да се бави новинарством, сањала о водитељским пословима, лектури. На прсте се могу набројати они од нас који су заљубљени у наставнички посао. Можда законодавац треба промислити и стручњацима омогућити научни рад, а онима који су стручни  али и спремни и способни за рад са децом, омогућити знање и вештине потребне за ово најсветије од свих занимања.“

Ово што сте прочитали, изговорила сам пре скоро 20 година пред својим студијским колегама на вежбама из методике. Жао ми је што морам да кажем да је мој син пре неки дан изразио потпуно исту усхићеност – нема часа српског језика!

Мало одмакнута од просвете, а загледана у своју рођену децу, своје донедавне ђаке, али и колеге, питам се ко ту греши. Неке колеге решавају ми дилему својим ловом на језичке грешке, истицањем форме, језичким чистунством и моралисањем.

Да, признајем да за разлику од њих – не знам све! Не знам напамет сва граматичка правила, не дајем петице за набубане песмице, не оцењујем саставе преписане са интернет или оне које су писале маме, баке, тетке стрине, сестре и остала ближа и даља родбина, не гањам децу да иду на такмичења и постижу резултате како бих се ја на друштвеним мрежама хвалила њиховим (читај: својим) успехом!

Оно што сам својим колегама понудила као решење пре 20 година, мислим и данас. за наставнички позив мораш се родити, онда красти занат, а кад прођеш статус шегрта, па калфе још много мораш да радиш на себи да би постао мајстор! А мајстор није онај ко зна и друге учи знању. Мајстор је инспиратор!

У веку интернета и проналажења било које информације за трептај ока, варају се сви који мисле да је жива реч, поготово њихова, неприкосновена. Све што ја изговорим на часу, моји ученици могу да пронађу на интернету за десетак минута. Проблем је само навести их да потраже. Потребна им је инспирација. Само мотивисан ученик спреман је да учи и посвети се проблему. А задатак савременог наставника је да инспирише и мотивише. Информације су ту, надохват руке, само треба желети за њима посегнути.

Драге колеге, ако не желите да се деца радују изгубљеном часу, будите инспирација, а не иритација!

 

Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом. Наставите са читањем

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.

 

Ћирилица – част српских интелектуалаца

У сусрет 21. фебруару Дану матерњег језика, преносим овај интервју са др Сретом Танасићем, директором Института за српски језик Српске академија наука и уметности (САНУ), који упозорава да се последњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мењања националног идентитета и цепања српског језичког простора.

dan-maternjeg-jezika

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су босански и црногорски језик посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мењање вере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно применити принципе који су утврђени у Европском документу, где пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вером, која не мора бити вера свих Срба, Танасић подсећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

22018_serbian_writing_cirilyc_cirilica

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић.

Извор: Слободна Херцеговина

 

Бранислав Јанковић

Врло је тешко објаснити ученицима петог разреда три групе лирских песама које су најстарија усмена историја нашег народа – митолошке, обредне и обичајне песме. Како говорити о словенским митовима деци која никад нису чула за словенска божанства, али су има пластично јасни ликови Ахила, Одисеја и Зевса? Како објаснити разлику између обредних и обичајних песама, а не објаснити запис, храст, суђаје, виле, кравај… Како дочарати свет српске старине, ако о томе нема књига прилагођених савременом читаоцу, који није књижевни теоретичар, историограф, ни научник?

Одувек сам маштала о књизи која ће мојим ђацима представити свет српске старине и показати савременим читаоцима да је свет Господара прстенова и Хари Потера много сличнији свету наших предака него неким другим културама. Део мојих надања остварен је књигом Бранислава Јанковића ,,Сузе Светог Николе“.

Истраживања показују да се у периоду од 11 до 17 година не чита. Ни сама још нисам упознала средњошколца који с вољом чита лектиру. Понекад ни ми сами, њихови наставници, нисмо баш најуверенији у оправданост опстајања неких наслова у средњошколској лектири. Али ми имамо и велику моћ – могућност да нека дела савремене књижевности понудимо својим ученицима уверени да информација сада значи прочитана књига у будућности.

Због свега што роман ,,Сузе Светог Николе“ Бранислава Јанковића доноси ономе ко га прочита и разуме, због тога што инспирише наставнике и враћа књиге средњошколцима у руке, због тога што доноси добро кад год буде прочитан, уместо белешке о писцу и књизи делим са љубитељима овог блога следећу презентацију као позив на читање: