Дејан Алексић

Сваке године у марту и мају Читалићи организују сад већ чувено тестирање, и сваке године месецима пре ових догађаја, аутор тестова кука, виче и драми како нигде адекватног текста за тест. Њени захтеви нису уобичајени. Текст мора да буде кратак, речит, богат, недоречен а занимљив, не потпуно јасан, али ни претежак, заокружене фабуле… И уз то, мора стати на пола стране А4, а мора му се наћи и паралелни текст. Куку мајко, која је то мука!

И скоро сваке године, после ндеља, па и месеци мучења да се направи тест, стигну ми радне верзије. и ја се заљубим у скоро све текстове и пожелим да прочитам читава дела из којих су одломци. И онда, питам за аутора, а тамо стоји.. Дејан Алексић…Бранко Стевановић…Зоран Пеневски…Дејан Алексић… Добро, бре, да видим ја шта тај Дејан пише. И пап! Свиђа ми се то што читам! 🙂

Као наставнику српског и школском библиотекару, мени је врло важно да кажем још нешто о Дејану – он је само наизглед/на јави озбиљан, јер ради озбиљан и одговоран посао – уређује часопис Повеља Народне библиотеке ,,Стефан Првовенчани“ из Краљева, библиотеке која има најоригиналније програме за децу у Србији :). Зато је у оном свету на папиру, нашој заједничкој маштаоници, враголасти, неухватљиви, домишљати … НЕДЕЈАН или ПРАВИ ДЕЈАН, проверите сами!

Дејан Алексић на Википедији

***

Дејан Алексић и Бранко Стевановић некако су током година колико се друже са Читалићима, за мене постали неодвојиви тандем, јер њихова енергија исијава радозналост, хумор, обрте, изазива децу на читање. Зато јее и Дејан једног октобарског дана под столетним дрветом непрскане јабуке бакарних листића и квргавих плодова у присуству Већа младаца ОШ ,,Стојан Живковић Столе“ у корманском домаћинствву Павлићевић прихватио титулу борца против нечитања илити Витеза Земље Читалића!

Бранко Стевановић

Пријатељи песници кажу за њега да је мали Раша, алудирајући на енциклопедијско знање обојице, Змајев песнички штап потврђује како најпозванији критичари и зналци савременог стваралаштва за децу и младе вреднују његово дело, а ми који имамо прилику да читамо и слушамо оно што он напише или каже, сваки пут се сусретнемо са океаном домишљатости, неочекиваних веза и обрта, док нас преко наочара гледају радознале очи вечитог дечака.

Читалићи имају задовољство да се врло често замисле над текстовима откинутих из Бранкових књига, па кад стотину пута ишчитају, препознају безброј скривених веза и значења, благе ироније и освежавајућег хумора.

Више о Бранку писцу као сви савремени српски ђаци наћи ћете на Википедији или као сви старомодни љубитељи књига У БИБЛИОТЕЦИ.

У међувремену, аутор овог чланка са задовољством јавља да је једног октобарског дана на извору чудотворне воде заробљене под каменом школске чесме на падинама Јастрпца пред Великим већем младаца Читалића из ОШ ,,Аца Синадиновић“ у Кулини, велики писац Бранко прихватио титулу Читалића – Витез Земље Читалића! 🙂

Именовање је гласило овако некако:

О, Бранко, Бранко, песниче рода мог,

 проглашавам те витезом Земље Читалића

са светом мисијом Читалића да свуда својом песником речи

приволиш децу читању!

А одговор:

О, врла госпо, служићу часно и поштено!…

(с обзиром да Бранко увек има нешто да дода , каже и објасни, овде остављамо простор за његов одговор на овај чланак :))

……………………………………………………………………………

…………………………………………………………………………….

Етичко чишћење, Душан Поп Ђурђев

Да знам да пишем поезију, волела бих да пишем као Поп. А кад имам прилику да читам поезију, бирам да читам одличну – као Попову!

img_20190814_081924-e1565769137483.jpg

Нова збирка поезије Поп Д. Ђурђева ,,Етичко чишћење“ (Бревијар јутутунских похвала лудости) – вришти, изазива, опомиње, констатује… теши? (Добро је, нисам сама/једина/луда… )

Свака песма могла би да послужи као позив за читање.  Ово је једна од позивница:

 

Заборавио сам јутрос песму једну ја

 

Масу из тих зона, мање-више сивих,

очекивали смо, да к нама похрли,

јер међу брисаним са спискова живих

најмање је оних који су умрли.

 

У судбину никад нису веровали,

навикли да секу па тек онда кроје,

брже би се дигли него што су пали,

да би могли себе у жртве да броје.

 

Уз пратњу гусала чује се белканто,

ако ништа друго бар да слушам умем,

али матерњи им нови есперанто,

па не могу речи песме да разумем.

 

Можда бих и мого ако се удубим,

али ћему све то без преке потребе –

што мање добијам то мање и губим,

од народа који се одрекао себе.

 

Из Поговора:

,,Вероватно, нема нам спаса. Али, ево поезије која нам може послужити као она Тарабићева шљива. Можемо се у свом, истовремено, и туробном и катарзичном доживљају савремености, склонити у њену сенку. Да ли ћемо стати – не знам.“

Јован Љуштановић

IMG_20190814_092455

 

 

Библиотекарева порука свету

Ако желиш да сазнаш све о једном граду, о једном народу или о једној земљи, прво посети њихову библиотеку. Она је њихово најверније огледало. У њему ћеш јасно видети – ко су били, ко су и шта су сада и шта ће бити сутра…

И ако у њему, поред њих, видишцео свет и себе у том свету, знај да си на добром месту и да си добродошао…

Ако желиш да сазнаш све о једној библиотеци, не питај њене осниваче, управни одбор, директоре, ни библиотекаре. Питај њене читаоце. Они су стварна, жива библиотека. Они су живи лексикони, енциклопедије, речници, лектире, белетристика, периодика, уметност…

Они су књиге које су прочитали и књиге које се читају.

Они су њени најчитанији, дневни, недељни, месечни и годишњи извештаји о раду.

И само ће ти они тачно рећи све важно о једној библиотеци, једном граду, једном народу, једној земљи и целом свету.

Милоје Радовић,

библиотекар

И још једна клик → овде

Ко је био у једном, био је у свим ратовима, Милоје Радовић

1.

ОЧЕВ РАТ

Последња мартовска ноћ 1941.

Косовска Митровица, војни објекат.

Отац сања свој сан о слободи.

Други снови су на другом месту.

Јутро.

Причешћује се  у митровачкој цркви.

Креће на очекивано место

непријатељског напада на отаџбину.

̽

Осми април 1941.

Отац са саборцима стиже на границу са  Бугарском.

Војници немају оружје.

Ако га неко има, нема муницију.

Не дају им….Издаја, заробљавање.

Отац  постаје број 92 241.

Тачна четворогодишња адреса:

Лагер III/ a. Берлин, градић Лукенвалд.

2.

МОЈ РАТ

Последња мартовска ноћ 1999.

Косовска Митровица, исти војни објекат.

Сањам оца и слободу.

Други снови су на неком другом месту.

Јутро –  сусрет са надлежним старешином.

Каже ми – Ти си тренутно овде једини старешина.

Наредба гласи:

Одвести двадесет и два војника до ваше  јединице.

Она је на путу ка албанској граници.

Њено крајње одредиште Јуничке планине, Ђафа Морино, Ђеравица, карауле Кошаре, Кожњар….

Оружје немамо да вам дамо.

Идете комбијем правац Митровица, Србица, Дреница…Пећ…Дечани Ђаковица.

͓

Моја наредба двадест двојици…

– Довешћу вас до наше јединице живе.

Ко сумња у мене нека се одмах врати.

Његово име неће бити на списку који ћу предати команди.

Нико неће знати да се није одазвао…

А победићемо само ако се вратимо живи.

Сви су кренули.

Нико није одустао, а могао је, без одговорности.

И сви  смо, захваљујући Оцу нашем небеском,

живи стигли у наш трећи батаљон.

И сви смо се, након свега, живи вратили дому своме.

Али, да се вратим очевој и мојој судбини, у нечему истој.

Осми април 1999.

Са батаљоном сам стигао на речено место.

На границу.

Ту смо, непомерени, непобеђени остали до краја рата.

Али, неки од нас се нису вратили.

Отишли су на место боље од овога.

Сада им подносим, непoтпун извештај о нама тада и нама сада.

Коначни ћу им поднети онда

кад за његово подошење дође моје време.

Овај привремени и поетски

подносим данас вама и целом мирољубивом свету.

МРТВА СТРАЖА

Више дилеме немаш.

То си што си. Мртва стража

која је жива само због других.

Од тебе се очекује да извесно време,

сачуваш неке људе и ствари

од неких људи и ствари.

Обавезују те само живи.

Мртви ти нису битни

чак и да си последњи човек

којег су у животу видели.

У извршавању тога задатка,

то је у наредби о мртвој стражи двапут подвучено,

користиш, без бојазни од било какве казне,

сва расположива оружја.

Ватрена или хладна.

Ако околности дозвољавају,

много је боље да то буду ова друга.

Јер су безгласна, више лична, примерена појединцу,

мада се у оваквим ситуацијама појединачне биографије

најчешће завршавају здружено.

У овој, као и у свакој другој стварности,

твоја реч може да те убије,

а туђа да те спаси.

КОПАЊЕ ЗАКЛОНА ЗА ЛЕЖЕЋИ СТАВ

Треба учинити нешто само за себе.

Треба ископати заклон за лежећи став.

Како се то ради нису ти рекли кад јавили су ти

да отаџбина те зове.

Без обзира на величину ратних циљева.

Заклон за лежећи став копа се

према величини сопственог тела.

Пази да главу не подигнеш

у висину цветова.

И копај тако као да ништа друго у животу ниси радио.

О својој биографији не брини.

Неки отвор за лежећи став

већ чека да пригрли њен сажетак.

ПИСАЊЕ БОРБЕНОГ ИЗВЕШТАЈА

То је наређење.

Односи се само на тебе.

Поступаш по њему.

Пишеш извештај о људима са којима си у истом догађају.

Неке од њих познајеш лично.

Знаш како се зову, кад су и где рођени,

кога су оставили код куће,

И чему су се малочас насмејали.

Њима придружујеш оне о којима ништа не знаш.

Описујеш их збирно.

Опис треба да одговара стварности.

Али стварност захтева да их раздвојиш – на мртве и на живе.

За мртве је довољно да напишеш колико их је.

То је важније од онога ко их је убио и зашто.

Живе групишеш у написане пределе.

У мање и у веће, у ближе или у даље.

Надеваш им заједничка имена – десетина, вод, чета, батаљон, бригада, армија.

Јер, треба одједном да се зна

где је ко данас у односу на јуче.

Небо и земљу описујеш узгред,

само ако су наоружани.

Прећуткујеш писма од куће

и дневну штампу.

Писање извештаја завршаваш својом биографијом,

не опширнијом од потписа и чина

Ако га имаш.

3.

РАТ САЖЕТ У ЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ

О РАТУ НАЈМАЊЕ ЗНА ОНАЈ КОЈИ ЈЕ У ЊЕМУ БИО.

 

Милоје Радовић,

Краљево 24. март 2019.

„Bivalvia”, Виолетa Јовић

„Bivalvia” Виолете Јовић

 

Виолета Јовић пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже „скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта”. И заиста, са страница њених књига светле обични људи, јунаци нашег доба, они које оговарамо, уздижемо, осуђујемо, унижавамо; они који никада неће ући у историју изузетним подвизима, али хоће у душу читалаца што својим врлинама, што манама.

Нова књига Виолете Јовић, као и обично није само каталог мана и врлина, већ представа вредности које су нам постале важне. Васпитањем и сопствoм наслоњена на породицу, Виолета Јовић дивним избрушеним приповедањем изазива читаоца – амбиција или породица, љубав или заслепљеност, увереност или обмана, угађање себи или другима, част или материнство, породица или залуђеност…

Кроз свет Виолетиних јунака, наших савременика, повешће нас др Радовић, својеврсни контејнер људских исповести, но сабиралиште свих мисли, стања, одлука бићемо заправо ми. Свако од јунака говориће и мислиће своју судбину, а ми, обични мали људи с ове стране папира, постаћемо зборник свих њихових, али и сопствених запитаности.

Три жене, све три мајке и све три повезане причом једног мушкарца увући ће нас у причу о жртви и жртвовању, љубави, заслепљености и обмани, амбицији, сујети и посвећености, материнству, слободи и изборима. Срешћемо мајку неутешну у свом губитку младе кћери, а ипак довољно свесне да каменоресцу да упутство да на кћеркин споменик уместо тако узвишене речи мама, уклеше њене титуле. Срешћемо младу жену која је предрасудама и васпитању претпоставила материнство да би оно постало изговор за животарење уз мушкарца заслепљенпог обманом. Срешћемо мајку која ће амбицију претпоставити материнству, љубави, породици. Срешћемо мушкарца залеђеног у времену умишљене љубави, док му је садашњост производ обмане прошлости. Сви усамљени, а нико сам. Увек затворени унутар троугла који су сами изабрали, јунаци Бивалвије нас изазивају да осуђујемо, пресуђујемо, псујемо и навијамо. А кад освешћење дође, за неке је већ касно. Можда.

Са страница Бивалвије светле наши савременици показујући нам за које смо се вредности определили, или бар које вредности не осуђујемо. Писац нам свакако неће дати одговор. Као никада раније, Виолета ни овде не осуђује. Она само слика време, људе и њихове изборе, дајући нам потпуну слободу и привилегију да спознамо себе и унутрашњост сопствене шкољке.

Маја Радоман Цветићанин, читалац

До даљњег

1991/ 55.000 становника

Хитно сазвати одељенску заједницу 1/2 и испунити све тачке дневног реда:

  1. идентификација покретача петиције;
  2. потврђивање сумњи да се ради о политичкој побуни;
  3. изнуђивање покајања потписника петиције;
  4. уручивање налога за хитно подшишавање потписника петиције.

Починиоце казнити смањењем оцене из владања ДО ДАЉЊЕГ!

1992/ 52.000 становника

Часови скраћени на 35 минута ДО ДАЉЊЕГ!

1993/ 50.000 становника

Потпуна обустава наставе ДО ДАЉЊЕГ!

1996/ 40.000 становника

Шетња ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 35.000 становника

Ваздушна опасност ДО ДАЉЊЕГ!

1999/ 25.000 становника

Укинути услов за упис у наредну школску ДО ДАЉЊЕГ!

2000/ 20.000 становника

ДО ДАЉЊЕГ нећу знати шта се дешава у граду (Београђанка)/ Доле, бандо црвена – ДО ДАЉЊЕГ! (храбри у маси)

20…/ ? редакцији непознат број становника, али дипломе поскупеле

Нове грађанске слободе – чланка карта, па посао – ДО ДАЉЊЕГ!

20…/ ? скандинавске колоније све бројније

Сукоб интереса – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ ? развојни буџет Београдског пашалука

Демонстрација принципа на друштвеним мрежама – ДО ДАЉЊЕГ!

20../ 

Ми смо добро, што и вама желимо!

Поздрав од из Катара/ Мелбурна/Осла/ Амстердама/ Чешке/ Словачке…

Твој…

… дугокоси

… шетач.

Хвала што нас се сећате. Светло још нисмо угасили!

Отпоздрав оданде докле не допиру погледи Белог Града на Великој Води.

Врати карту, подржи живот!

ФБ изазов

Ма, јебите се, бре! Издржавамо ДО ДАЉЊЕГ – ЗАИНАТ!

Генерација…

…коју

…су

…сви

…издали!