Што се чудимо?!

Данас свет обележава 100 година примирја у Првом светском рату. У Србији последњих дана филмови и емисије о Великом рату као да нико после данашњег дана неће говорити о њему. И као да нико не говораше о њему до овог дана. А можда и јесте тако?

Знамо ли довољно о Милунки Савић, нареднику Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, о српској сељанки којој су и француски генерали салутирали, о жени са највише одликовања у историји ратовања која је петнаест година после рата радила најпрљавије и најтеже послове у Србији одбивши понуду да у Француској живи на рачун своје ратне славе?

О Милунки Савић на сајту → Ризница српска 

Знамо ли довољно о војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, ослободиоцу Београда, човеку према коме су се и немачки официри у Другом светском рату односили с дужним ратничким поштовањем, а обесни млади ослободиоци Београда, унуци његових војника, га до смрти претукли?

О Петру Бојовићу на сајту → Ризница српска

Знамо ли довољно о мајору Драгутину Гавриловићу, хероју одбране Београда, нинбершком заробљенику у Другом светском рату, за комунисте – човеку бившег краљевског режима?

О Драгутину Гавриловићу на сајту → Википедија

Знамо ли довољно и о другим Србима, знаним и незнаним, који су упркос страху, изнемоглости после балканских ратова, умору, инаџијски псујући ред немачке генрале, ред српског краља, јуришали, бежали, ишли, падали, устајали, страдали, ослобађали…

За десетак година просветарског рада нисам имала прилику да прочитам добар есеј о домовини, отаџбини, завичају, наравно примерен узрасту… Реч родољубље потпуно је непозната српским ђацима, потомцима оних који су оставили овакву статистику свету:

 

Сва срећа да српски ђаци знају шта значи насиље, толеранција, дигиталне технологије… То је изгледа много значајније!

Што се онда чудимо што је норвешко образовање боље, немачко небо светлије, канадска трава зеленија, америчко сунце сјајније?

P.S.

Данас у Србији ни на једном каналу националне фреквенције није било знака Наталијине рамонде.

 

Advertisements

Ђуле, праштам ти надменост и гард…

Био једном један мали град и у њему кућа, и у кући неред. Дођоше неки паметујући људи, па смеће почистише, смрадове на све стране развејаше и одоше. Остадоше људи у малом граду да шапућу и распредају како су све то они нешто знали.

И прође време. И нико не желеше да крочи у кућу. Много је смрдело. Понеки запушише нос и размрдаше се.

И опет прође време. И појави се Госн Во ниоткуда. Каже – Имам идеју!

Е, па кад имаш идеју, изволи, покажи се!

И дадоше Госн Волу кућу, а Госн Во беше добар и вредан, паметан и дружељубив, ал имаше и једну ману – тврдоглавост.

Намисли да очисти кућу – и очисти је!

Намисли да се у кући игра, пева, свира и глуми – и дођоше свирачи, играчи, певачи, глумци!

Намисли да песма и игра буду вредност – и пролазише кућом познати и прави, вољни и духом здрави, весели, сигурни, благословени.

Заигра и град, заигра и душа градска. Али…

Као у свакој причи, и у овој постоји зла вила. Додуше у овој више комада и облика злих вила, али госн Во и на њих беше спреман. Тврдглаво то…

Госн Волу није све ишло ко по лоју. То му и рекоше они што га послаше – Неће ти бити лако! И није било лако. Они што га дочекаше, помислише – И тебе ћемо испратити, али… Неке он испрати, некима се обрадова, завидне комшије препозна, лисаца се пази, цврчке опколи, мравима се окружи.

Реши Госн Во да позове чувене госте. И дођоше гости надалеко познати. Одушеви их искрен аплауз људи у овом чудном малом граду великих идеја, значајних подвига и људи оперисаних од престоничких културниох вредности још увек недовољно сраслих перади из _упета.

И месецима Госн Во цигулигура над подвизима давних и садашњих суграђана и увек међу гостима бираше оне без перади а са корењем из овог града. И одабра неке ни отуд, ни одовуд, ни од оних, ни од ових, наше а светске…

Преговори су били тешки и не без жртава. Разочаран и уморан Госн Во схвати с ким има посла, баци још жетона и откупи финоћу престоничко-бањско-рудничко-паорско-геџинске госпођице. Настрада неколико сујета, много живаца и безброј добрих утисака, али Госн Во и Госпођица Фина ипак се сретоше.

Дива из великог града, углађена, фина, избљува своју надменост, подиже нос и оде иза сцене. Госн Во преврну очи, тврдоглаво стисну уста, пружи руку и изведе Фину на бину.

И запева Фина, заигра град, заискраше осећања, заварничи разумевање. И призна Фина своје предрасуде. И опрости Госн Во. И насмеши се град.

 

Пројекат успео!

Пројекат успео!

или

Најкраће упутсво за уништавање генерација (читај: будућности)

 

Пре десет година мислила сам да ми се свет срушио на главу!

Дуго сањано место наставника српског језика заменило је решење о технолошком вишку и премештање на радно место школског библиотекара.

Ушетавши у овај за мене одувек омиљени свет књига, али никад жељено радно место, ја сам доживела просветљење!

Ушетала сам у свет давно заборављених педагошких правила и учила – свет старих методика српског језика, математике, природе и друштва, збирке логичких и лексичких задатака, дидактика, гомиле дијапозитива, старих графоскопа, грамофона без игала али са безброј плоча које носе звук свих дувачких, гудачких и других инструмената; склањала сам прашину и паучину са давно пожутелих слика годишњих доба, постера воћа и поврћа, домаћих и дивљих животиња, уредно послаганих таблица, крезубих рачунаљки, поломљених картоинских и жичаних модела купа, пирамида, ваљака…

Премотавала сам у глави реченице ,,напаљених“ пропагатора ИКТ-а у настави о нашој, дакле наставничкој инфериорности пред генијалношћу инфомратичких урођеника који ће нас несагледивим потенцијалима својих малих главица напасаних на јутјуб снимцима сербијена, насте-расте или дидактици ,,кол оф дјути“ уздићи до светских висина. Ови великоумни ковачи нових супернапредних методичких приступа  и творци измишљених славина и топлих вода, желели су да се играмо, да будемо толерантни, да певкамо, свиркамо и лепкамо, здраво се хранимо, говоримо три страна језика до десет година и – да заборавимо…

Требало је заборавити да су некад деца у предшколском узрасту имала целу годину за социјализацију и усвајање напредних животних вештина које су се надограђивале на основно, кућевно, домаће, бабино и дедино васпитање и које је после Добар дан! Хвала! Изволте! До виђења! подразумевало Молим Вас, Могу ли, Да ли је у реду…

Требало је да заборавимо да су се слова ћирилице, најсавршенијег светског писма, најпре штампана, па писана, учила скоро целу школску годину, и то након што су руке истрениране да исписују косе танке усправне дебеле (по једна страна код мање строгих учитељица).

Требало је да заборавимо да је читање најсложенији мождани процес и да га је немогуће савладати ако дете најпре не озвучава слова, сриче, па тек онда чита (јасно и са разумевањем тамо негде у мају, дакле пред крај школске године, баш онда кад научи да рачуна од 20 до 100).

Требало је заборавити да ред у свесци значи ред у глави, навикама, понашању, одрастању, запошљавању, раду, посвећености.

Требало је заборавити да смо ми грађанско друштво били и имали онда када су творци наших методика јурили овце и аплаудирали јавним погубљенима својих владара.

Требало је заборавити све национално, прадедовско, исконско, а пре свега радозналост неписменог тршићког сељачића који је калуђере приупиткивао за ово и оно слово, домишљатост кротитеља смиљанских бујица и потока, понос, част, образ и поштење идворског имигранта…

Траса за заборав била је једноставна – уништити школство!

Кораци следећи:

1. угасити сваки и најмањи пламичак сећања на педагошке академије, методике сваког предмета за учитеље, вежбаонице, практичну наставу, методичке припреме на пола стране;

2. у првом разреду у прелету савладати ћирилицу, у 2. учити латиницу, од 3. разреда инсистирати на наизменичном писању ћирилицом и латиницом на штету ћирилице;

3. страни језик форсирати, а предмете животних вештина укинути или свести на најмању могућу меру;

4. националној историји и култури претпоставити информатичку писменост, толеранцију, родну равноправност;

5. на сваком кораку и у свакој прилици гурати протесте просветара због плата и социјалног статуса, а опште незадовољство родитеља и успаваност друштвених величина искористити за доминацију на тржишту уџбеника.

Пројекат успео!

P.S.

,,Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља…“

 

 

 

Такмичења и смотре српскога језика и књижевности

Нема наставника српског језика који може да одоли изношењу теорије о томе Чији је наш језик? као ни оног који ће порећи лепоту српског језика, мелодију његове интонације, савршеност писма, заокруженост граматичког система, изражајност његових акцената и дужина… И нема наставника који неће пожелети да макар једном оде у Тршић и дичи се својим учеником, граматичким генијалцем, или у Ваљево да послуша не само свог фаворита у исказивању стихова и реченица, већ сваког талентованог ученика који ће у исказан стих или реченицу унети боју, звук и живот свог краја. Но много је ментора, али и родитеља, па и организатора такмичења и смотри који су дозволили да жеђ за победама, амбиција и бесомучно јурцање с једног такмичења на друго обесмисли концепт најпре организованог представљања па тек онда одмеравања знања и вештина.

Развијање и неговање љубави према српском језику и његовој књижевној традицији, очараност звуком и мелодијом изговорених речи, поштовање граматичке и правописне савршености, стилска оригиналност – најважније су вредности које један ментор треба да усади у своје ученике. Неговати српски језик значи познавати његову књижевност, не прљати га туђицама кад за то нема потребе, поштовати његове законе и правила, али и препознавати лепоту дијалекта. Да, негује се језик такмичењима и смотрама, али не оваквим какве се данас реализују – испуњене бесомучним лактањима ментора и родитеља, имитирањем, проваљеним тестовима, нападима на све и сваког кад нам се нешто не свиђа…

Да ли ће моје рођено дете или мој ђак победити ако му израдим читалачки дневник, ако га натерам да стотину пута одслуша снимак песме коју казује чувени глумац, ако му припремим ,,пушкицу“. Вероватно хоће. А хоће ли све ово помоћи да заволи српски језик, језик својих предака, први језик који проговара, језик који нас идентификује и као појединце и као нацију. Сасвим сигурно неће!

Па, онда, људи, шта чинимо?!

Организатори такмичења – маните се аритметике и вероватног броја финалиста, латите се стандарда и привилегију постојања свог такмичења/смотре у Календару искористите да што више деце стигне до завршног нивоа како би душу напојили традицијом са најлепших изворишта српског језика и писма!

Ментори – одбаците сујету и инспиришите делом и суштином а не преваром и приказом!

Родитељи – негујте даровитост, посвећеност и рад своје деце, а не лажно самопоуздање, болесну амбицију и плаћене таленте!

Сви заједно – вратимо се тежем, истинском и трајном неговању српског језика и књижевности!

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

А да укинемо школу?

Ако сте део просветног система Србије, ако имате дете школског узраста, ако учествујете или организујете такмичења ђака, мислим да би било занимљиво да прочитате овај текст. Он јесте само моје размишљање на реакције родитеља и просветних радника на такмичења деце, али некако и више од тога.

Запазићете да сам написала – осврт на реакције родитеља и ментора на такмичења. Нема реакције деце, која би прва требала да реагују и на такмичења, као што реагују на много тога што им се не свиђа  и то јасно на својим друштвеним профилима. Да, имају их, упркос политици оснивача друштвених мрежа о заштити малолетника, наравно, одлуком њихових родитеља. Запажам да су дечји профили испуњени сличицама ратних игрица, крволочних вампирских филмова, сатанистичких серија, јунака Фарме и Парова, Пинк звездица и сл. Друштвени профили родитеља и ментора ученика такмичења вриште забринутошћу за просвету и министарство које не прати како се вршља по такмичењима, па су њихова деца истраумирана непримереним питањима и под стресом, наставници љути и забезекнути а сви заједно увређени и у порицању такмичења – истих оних на које пристају самим тим што учествују. Успут, исти ти ментори данима кукају у оквиру просветарских друштвених група како су родитељи навалентни, деца ништа не уче, и нико бише никога не поштује.

Лично мислим да не само да треба укинути такамичења, већ треба укинути и оцене. Ма шта оцене?! Треба укинути школу! Шта ће нам наставници који ништа не раде, имају зимски и летњи распуст и  годишњи одмор 6 пута дужи од обичних запослених људи Србије који успут раде да би њихову плату зарадили? Шта ће нам такмичења кад их праве незналице и дунстери (ова квалификација узима се условно и не примењује онда када се дете коментатора пласира на следећи ниво). На крају шта ће нам школа, ако родитељи све знају и сами своју децу могу да подучавају код куће!

Ето, поштовани министре, размишљач и измишљач овог чланка дође спонтано до решења свих Ваших мука – укините школу и нећете морати више да бијете главу са унапређењем наставе, стручним усавршавањем наставника, надзором, евалуацијом и стандардима. Додуше, биће проблема са технолошким вишковима, али ако узмете у обзир да се залажемо за целоживотно учење, па трећину пензионишете, трећину отпустите, а трећину преквалификујете у онлајн менторе-стручне сараднике родитеља подучавалаца своје деце, сви Ваши проблеми биће решени а свемоћни посматрачи наставног процеса демократки проглашени најбољим и најпаметнијим, па самим тим задовољни.

Нема везе што су сви упознати са чињеницом да је свако такмичење стрес и да значи победу мањине а стрес већине, нема везе што би дете које се такмичи требало да зна више од обичног ученика са одличном оценом и познаје и оно што носи наслов ,,За оне који желе да знају више“ (можда не ко је Грујо Мехаџић и евентуално још нека питања у тесту за српски језик, али од 20 требало би да зна бар 15; проблем је било пар питања ове године, а не сва!!!), нема везе што додатним радом дете никако не губи, јер знање и вештине трајно се стичу и дограђују, нема везе што је стицање радних навика и посвећеност, као и амбиција али и прихватање пораза – део одрастања и највећа добробит такмичења. Ништа није битно, сем да нам деца буду срећна!

Дакле, укинимо школу!

Додатак истине ради:

Има и родитеља који не дозвољавају друштвене мреже, игрице и слично, посвећени су својој деци, уче с њима, упућују их приватним менторима, бдију над њиховим оценама и успехом. То су углавном талентована деца, али није увек њихов таленат оно што родитељи желе изграђивати код њих. Можда желе успех? Да ли дете сваки успех чини испуњеним? (Смем ли да одбијем учествовање на тој активности, ако ми они оволико помажу и улажу у мене?! Али, ја мрзим да се такмичим! или Нисам добро урадио, дакле глуп сам!)

Има и родитеља који сматрају да су такмичења за неку децу мотиватори, а за неку ,,разочаратори“.

Пример 1.

Дете учествује на свим такичењима, активно, кретивно. Углавном добри резултати. Родитељи подржавају. Разочарење поразом пропрате подршком и уверењем да ће бити боље следећи пут. Како модраста – све мање суза, хистерије и секирације после пораза, само жеља да се буде бољи.

Пример 2.

Дете се пред свако такмичење унервози, унезвери, трчи у тоалет. Не зна и оно што зна. Одлична глумац, добар сликар, фантастичан говорник. Такмичења нису његова ,,вода“, јавни наступ и аплауз јесу. И звезда је рођена!

Дакле, не сме бити генерализација ни у чему. Нити су сва такмичења глупост, нити су сви просветари нерадници, нити сви организатори незналице, нити сви родитељи навалентни, нити сва деца разочарана поразом или усхићена победом. Или што би рекао један мој друг:

Кад сви раде свој посао – свако има посао! 

Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!

Дан матерњег језика

Дан матерњег језика – 21. фебруар није само један дан у календару када говоримо о значају очувања матерњег језика, а онда одемо кући и наставимо да калемимо лајкове, консеквенце, департмане и зачињујемо то тренеркама, војникињама, бацачицама и другим чудесима.

Размислите!

Дан било чега није измишљен да би славио то у чију је част покренут, већ својим постојањем обично подсећа на угроженост. Српски језик јесте угрожен, али не другим језицима и утицајима, већ накарадним правилима и ,,силовањем“.

Недавно сам присуствовала трибини о положају жена у разним народима и много ми је засметало стално истицање психолошкиња, феминисткиња, боркиња… Уместо да усмерим пажњу на тему, ја сам размишљала о упирању тих младих жена да свима ,,утуве“ у главу како су жене равноправне. Не знам зашто, ваљда је тако највидљивије, ту су равноправност желеле да нагласе лексиком.

Сматрајући да је човек видљив онолико колико својим делима говори, предложила сам им да не ,,силују“ језик и буду борци, а не боркиње, али уметнице, новинарке, докторке, професорке… Језик је сам препознао равноправност и дозволио употребу адекватних речи онде где су заиста природно срасле са говорницима, њиховим навикама, понашањем, свакодневицом. Онде где то још није тако, и језик је пружио отпор. Језик се не може преварити,  препознаје лажњаке без грешке!

Размислите!

У међувремену, желим да поделим дивне реченице беседе која је уметнички текст Милета Медића често приписиване Стефану Немањи (историјском а не уметничком лику).

Кликни на слику и читај Завештање Стефана немање, Милета Медића