ИЗМОЉЕНА СУДБИНА, Виолета Јовић

Девојачки ћилими претрисам,

у који сам снови уткавала,

наплакујем сетно и уздисам

над све што ми судбина украла.

Ћилими у санд`к останули

да не грубе живот савремени,

у дом туђи несу пристанули,

па си ч`ме куде су склопени

и моље се како и судбина

што је моја тужна, измољена,

удовичка самачка грбина

с црнетине црне уцрњена.

Гледам боје, вуну и свилицу

како се на сл`нце пресјајују

а мољци изели основицу,

по ћилими бубе измиљују.

Пројели ми моје девовање

сање моје никад досањане,

овој више неје за чување

а греота дел живот врљање.

Простирам ји по труле тарабе,

помеђу диреци на конопци

и мислим се: сневала сам џабе

које мож да значе који конци.

Нема конац који мож зашије

закрпу на моју душу празну.

Живот како згужвене артије

да потпалим да ћилими плану.

На гамилу доле прикај реку,

куде сам детињство иживела

запали ји на летњу припеку,

измољена судба изгорела.

Саг ћу да се у небо огледам,

сас звездану доламу покријем

пусти снови нема да распредам.

ионакој више и не спијем.

Девојачки ћилим, Виолета Јовић

Ткајем ћилим за мојег човека

кој` ће у њег уме да познаје

боје које ће трају довека,

докле потка и основа траје.

Алев конац – моја крвца врела,

што ми срце на работу гони.

Думала сам, докле сам га прела

од кров, огањ и наши синови…

Зелен конац – равно поље, родно

и у њега миришљаве траве…

Где легнемо, да ни буде згодно,

да су ни на исти јаст`к главе.

Жути конац – како јасно Сл`нце,

да ни греје докле век ни траје,

како једно да ни куца срце,

док гледамо, да ни очи сјаје.

Модар конац како модро небо,

бистро како поток у планина`,

чисто како кладенче студено –

помеђу нас да живи истина.

А црн конац – како земља родна

која ће ни рани лебом белим,

да ни увек буде благородна,

да се множи, а да се не дели…

Ткајем ћилим и мисал уткавам:

с кога ли ћу на њега да спијем?

Дал ћу певам кад се заодавам,

ел ћу сама жив живот да снијем?

Неје тек покривка овај ћилим,

ни простирка да се на њу лега!

Ја га ткајем како оћу живим.

Думам кога ћу дарујем с њега.

Ткајем ћилим за мојег човека

кој ће у њег уме да познаје

боје које вежу ни довека,

докле потка и основа траје…

Поздрав алексиначким Моравцима

          Драги Алексинчани,

Данас сам свршио са својим обавезама око Речника Алексиначког Поморавља. Ослобођен стега и притруса, уживам листајући старе текстове и  у мислима пролазим Поморављем. Записујем: Кад бих се питао шта то треба да саветујем младом човеку који и сам већ има пуно жеља и недоумица, мислим да бих му рекао: Прави успомене, да се једног дана имаш чега сећати!

          Ово је дан паприка, оних што их ви имате у башти, а ја у писанки. Управо тим текстом желим да Вас поздравим и да предам своје парче вашега речника.

          Слатка љута – народе!

          Овако вичу на нишкој пијаци, а ја никако да растумачим да ли ово значи – слатка и љута (паприка, дабоме), или: слатки али љута, или: слатка зато што је љута, или: (толико је) љута (да је од тога већ) слатка… Кад стигне јесен, с паприком све може. Због тога уопште не треба ићи у Ниш. Може се слично видети у Моштаници, а може и у Бучуму.

          У те могућности спада и оно излагање љутих танких, дугих или кратких, папричица ватри – за одмах, за кисело, за уз роштиљ, за зиму… А то се може чинити на скари (тако то чине ћевабџије), на плотни шпорета (свеједно да ли на струју или на дрва, али боље је ово друго), или на кубету у Сврљигу, или кавтору у Пироту, затим у врелом пепелу – на огњишту или на пољани, кад је можда и најбоље, јер мирис иде далеко, шири се, кад је време мирно – лагано и равномерно, а кад паветрак пирка – јасније и оштрије, па га осете и они који га не виде.

          Језик све то зна: па онај у устима осећа љутину и сласт, а онај заумни све то покушава да увије у реч. За оно што испричасмо већ постоје изрази: да се испече – то мора да је на решетки; да се испецка – то ће бити на плотни, да се испршка – то  мора да је у прхтавом пепелу, у жеравици која прелази у супрашицу, па кад џинче такне у жарче, цикне неки гласић и мало  полети пуваљ од пуцања љуспице те испраши необазриву домаћицу. Да тога не би било, за такав поступак термичке обраде овог божјег благослова моја мајка говорила је: Тури тој у пепел да ти се малко прожавари (вероватно: прожари, али тако нико овде не каже!).

          Најлепше се пеку младе, здраве, праве и  тврде. Ако су вретенасте (дугуљасте, измичне), оне се ваљају по плотни, а ако су дволичне – оне су пљоснате па знаш која страна мора да прилегне на жешко, тј. на ватру. Криве и кржавке су за жар.

          Није им лако, али млад сир и стара ракија све то доведу у ред. Кад нема сира, може и бели лук попрскан јабуковим сирћетом.

          Пеку се и крже, пртке или прчке, ситне а оштре, а оштро се и љуто тако преплићу, да и кад може код папричица да се све то разазна, тешко може код ракије, која је оштра кад је љута, а љута кад је оштра, па се однекуд нађе жестока и све ово замућено (пре)покрије, односно – прелије.

          Не пеку се цимбулчићи, они ситни, црвени као од биљура, што се гаје у саксијама. Јесу за украс, јесу за укус, али кад би их дохватио огањ, настала би нека борба две жестине у којој оно што је мање и што се напиње, мора да прсне, да му снага оде у зрак, и – нема је. Само осетиш како те пецка у носу и очима, па и то нестане, и оде у сећање.

          Кад је стриц Милан из Београда, камоје још дететом отишао, долазио на нашу летњу славу, волео је да он испече паприку, у жеравици или врелом пепелу док се прасе пече на ражњу, јер му је мирисало и печење, и паприка, и још је пепео свему давао мирис и укус. Мајка то није одобравала, јер њој је пепела било преко главе, а стрицу је годило јер одавно у кући немам пепела, сем оног с цигарете, јер све је под електриком. Ни стриц ни паприка нису волели електрику, зато су се лепо сретали у Бучуму.

          21. октобар 2017.

Опет је крај лета, а дани су још врели, сунце као да пече, или то његови зраци само пецкају такмичећи се са љутином и мирисима који се шире од пецканих и прљених, папричица или печених надутих  паприка што долазе из оближње авлије. Нема ни мајке ни стрица, само ја, сâм, омотан уздасима и издасима, себи довољан и ником потребан.(6.9.2021)

Недељко Богдановић

Баш сам враг

Или

Мој утисак о књизи – Како сам аутостопом стигао до Гиниса Драгана Аранђеловића Арчија

Када и после неколико дана од читања, носим књигу у мислима, онда она и заслужује пар речи на мом блогу, мом комадићу слободе.

Никада нисам стопирала, никада нисам ни примила стопера, ако се не рачуна неколико бакица које сам повезла успут док су се погрбљене пешице враћале са пијаце из града у своје село. До недавно нисам ни познавала неког коме је стопирање хоби и ко ужива у слободи, неизвесности, бескрајним могућностима које симболизује тај подигнути прст.

Читање није само упознавање имагинарног света или света који писац дарује читаоцу оголивши себе. Читање је упознавање, прихватање или одбијање, откривање, упознавање и препознавање – света и писца.

Препознала сам једну особу отвореног духа, спремног на ризик и бескрајне могућности. Открила уметника рокерске душе који у пољу бујне траве поред ауто-пута ослоњен ухом на осушену стврднулу земљу у својој стоперској врећи загледан у звездано небо ослушкује песму робова… Присетила се смешка неких других шмекера налик оном с реј бан цвикама и избаченим лактом кроз прозор сребрног мерцедеса, који нажалост нису више са нама.

Упознала сам дух једног времена и једне земље коју нисам упознала ни обишла по тачкама које су оном који је стигао до Гиниса некада биле само рутина, а данас носталгија – Ада Бојана, Буљарице, Котор, Херцег Нови, Цавтат, Дубровник, Мљет, Мелита, Ластово, Корчула, Градац, Макарска, Братуш, Каштеле, Бол, с Понистре се види Шолта, Велебит, Олиб, Силба, Цриквеница, Опатија, Пула, Медулин, Ровињ, Плава Лагуна – Пореч, Умаг, Пороторож, Анкаран… И нисам оживела слику још једног југоносталгичара, већ човека чијим венама кола добра музика и трагање за њом, без предрасуда, граница, стилова и типова.

Открила сам да осим Пеце Поповића на овим просторима постоји још један истински рокер и легенда неких времена која су прошла и о којима би генерације које долазе без његове књиге сазнавале читајући чињенице из сувопарних уџбеничких страница, уколико буду уопште нешто читали. И није важна земља, већ дух, идеје, могућности, култура једног времена и простора…

Радовала сам се упитницима након једног занимања јер су ми они (???) некако рекли да се не смемо предати лудим временима :).

На крају одушевио ме дух вечите младости која се радује аутограму свог идола и у зрелим годинама, а музику коју слуша доживљава као и живот који живи – слобода, неспутаност, могућности…

Ћеле кула, Бошко Ломовић

Чему мрамор, слова снена

Пуна жâла и вапаја,

Када је за сва времена,

Кула пјесма нараштаја.

Чему очи, чему зјене,

Чему поглед црвоточни,

Кад нас глéде живе сјене

Јунака из дупљâ очних.

Попадаше, за шта – знаше;

Саградише, из незнања,

Неимари Хуршид-паше.

Нашу кућу од лобања,

А да нису могли знати,

Када мине вакат сјечи,

Вијековима да ће сјати

Нур* са неба која лијечи.

Обелиск на челу свијета,

Свратиште за крила лепет,

Кућиште за лати цвијета –

Силницима страх и трепет.

Још ће дуго кућа дремна,

Изванумље ума царског,

Бити луча изванземна

Поред Друма цариградског.

________

*Небеска свјетлост која пада на гроб свеца (турц.)

ЈЕЗИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ

Политика – Међу нама

Текст Мише Ђурковића „Да ли се Србија враћа у комунизам“ („Политика“,

  1. априла), требало би, најзад, да охрабри водеће лингвисте и филологе да
    гласно кажу шта мисле о „језичком инжењерингу“. Дуго су ћутали или стидљиво
    опонирали. Изгледа да је узалуд Одбор за стандардизацију српског језика САНУ
    недавно упутио упозорење државним органима, посебно министарствима за
    просвету, науку и културу: „Недопустиво је да се у име политике или идеологије
    пропагира било какав језички инжењеринг, а камоли да се путем закона намеће
    јавним и државним организацијама речник родно диференцираног језика, речи
    које не богате него урушавају његову структуру“. У саопштењу се истиче
    бесмисао да називи многих занимања и титула, који су одувек у нашем језику
    били у мушком (граматичком) роду, тим инжењерингом морају добити и свој
    женски облик. Сувишно је истицати да су у Одбору понајбољи стручњаци кад је
    реч о српском језику.
    Упозоравјући на противуставност појединих чланова поменутог закона (18,
    27а, 43), чиме указује да има посла и за Уставни суд, Ђурковић истиче: „По истој
    идеолошкој матрици НВО добијају могућност да, пазите сад, подносе притужбу
    у име групе лица чије је право повређено и без сагласности оних који чине ту
    групу!?“ Дакле, ако уместо: филолошкиња, геометарка, епидемиолошкиња,
    оториноларинголошкиња, булдожеристкиња, пилоткиња, ковачкиња (ковачица),
    магистарка (магистрица), шоферкиња (шоферица), лингвисткиња, сведокиња,
    стручњакиња (експерткиња) напишем или јавно изговорим називе ових звања и
    занимања у граматичком мушком роду, као што се деценијама и вековима у нас
    чинило, следи тужба и казна за кривично дело. O tempora! O mores!
    Сви ови облици су непознати историји српског језика и несагласни са
    његовом структуром, како и Одбор САНУ констатује. На страну што
    представљају повелику органску тешкоћу при изговору, што је творац језика
    имао у виду. А творац језика је народ – не политичари, идеолози, закони, чак ни
    језички стручњаци. Ту тешкоћу не производе учитељице, фризерке, докторке
    (докторице), конобарице, глумице, спремачице, па су прихваћене у нашем језику,
    иако могу бити и у мушком граматичком роду, а да даме ништа не изгубе од
    „родне“ (ваљда полне!) равноправности.
    Што се тиче мене, провинцијског професора српскохрватског језика, НВО ме
    могу одмах тужити, јер никада нећу даму која вози трактор или авион, ради у
    хируршкој сали, сведочи на суду или је стручњак у другим пословима, назвати
    трактористиња, пилотица, анестезиолошкиња, сведокиња и сручњакиња. Али ћу
    се увек залагати да има исту плату као њен мушки колега, а често је нема, што
    много не узбуђује борце и „боркиње“ за родне равноиправност.

Богдан Биорац,
Брезна под Сувобором
(Објављено 8. mаја 2021)

Криви су наставници!

Побила се деца у парку – криви су наставници!

Поставила деца непримерен садржај на интернету – криви су наставници!

Ученик коме је закључена јединица пљунуо наставника – криви су наставници!

Повећан број заражених у школама – криви су наставници!

Не учимо довољно о Јасеновцу – криви су наставници!

Уџбенике штампају страни издавачи – криви су наставници!

Пропао Завод – криви су наставници!

Није донесен Закон о службеној употреби ћирилице – криви су наставници!

_____________________________________ (слободно дописати) – Криви су наставници!

Чињенице за лаике:

  1. Шта се учи – прописује држава!
  2. Најмањи број часова српског језика у Европи има Србија – одлуком државе!
  3. Наставницима везане руке безвезном папирологијом и процедурама по шеми насиља – правилницима које је донела држава!
  4. Слободно тржиште уџбеника и уништавање националног издавача – одлуком државе!
  5. СВАКИ УЏБЕНИК У СРБИЈИ ПРЕ СТАВЉАЊА У ПРОМЕТ – ОДОБРИЛА ДРЖАВА!

Да, криви су наставници!

Нешто мало о такмичењима

Сваке године негде у ово време просветарске ФБ групе полуде расправама изазваних чувеном темом – такмичења. Најчешће су то примедбе на питања и решења, примереност питања/ формулације узрасту, запитаност о присутности појаве у уџбеницима, приручницима и животу… Ове године у складу са животним недаћама сасвим нова тема – такмичења да или не.

С обзиром да ми се простор ФБ профилног зида или облачић за коментар статуса чини недовољним, одлучила сам да напишем овај чланак (бар души да олакшам 🙂 ).

  1. Такмичења су глупост и треба их укинути заувек а не само у време короне!

Чему служе? Ко има користи од њих?

Деца свакако не, јер је фрустрација много већа од благодети (стрес, секирација, очекивања родитеља и наставника, бубање много чега непотребног … с једне стране, и можда наградна ексурзија, можда нека књига и диплома, можда нека похвала, Вукова диплома која је исто тако обесмишљена, ђак генерације – опет обесмишљена титула с обзиром да понекад тај титулар нема нни максимум бодова на завршном… с друге стране.

Наставици ће можда остати на свом радном месту, ако буде неког бодовања, али ту се поставља питање приписивање успеха ментору, јер је некад истински ментор наставник који је детету држао приватне часове.

Школе? Једини прави успех колектива показаће се анализом успеха њихових ученика на наредном ниову школовања.

Систем? Извештај о резултатима такмичења шаље се МПНТР, а поуздамо знам да материјал не стиже ни до јендог Завода (ни до Завода за вредновање квалитета, ни до Завда за унапређење образовања и васпитања) што би било логично.

Искрености ради, треба додати да сам са колегиницом аутор једне смотре која окупи више хиљада деце годишње. Један део њих у категорији Кликераши добрано стресирају наши тестови, али никад не би било такмичарске смотре кад бисмо окупили исти броје деце и колега за ревијалну смотру. А и кад би решили да учествују, питање је да ли би оправдали путне трошкове с обзиром да школе плаћају трошкове само такмичарима и менторима такмичења и смотри у Календару МПНТР.

2. Или сви или нико

Неки организатори такмиче  аостали су при томе да ће организовати своје такмичење онако како су пријавили МПНТР, а неки одустају или редукују на одређене разреде. Е , то је оно што ме љути, јер су деца ускраћена. Колико год накарадан систем у коме радимо, треба сваком детету дати једнаку шансу. Дакле, или дајемо шансу да се деца такмиче из свих предмета или нема такмичења ни из једног предмета!

Зашто би неко ко воли нпр. српски и 7. је разред био ускраћен да се такмичи, а неко ко воли нпр. физику то у 7. разреду може? И шта ако ће се физичар и србиста следеће године борити за титулу Ђака генерације?! (МА КАКО НАКАРАДАН СИСТЕМ БИО!)

Мислила сам да ми је шума у глави, али сва моја размишљања на ову тему, ипак се изгледа своде на став 1. јер сам већ писала:

https://majaradoman.wordpress.com/2014/03/06/такмичење-из-српског-језика-извињава/

https://majaradoman.wordpress.com/2018/03/10/муке-по-грују-механџићу/

https://majaradoman.wordpress.com/2012/10/26/оговарање-друштва-за-српски-језик/

https://www.facebook.com/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-475189105993242/

На Савиндан

Драге колеге, на Савиндан желим да снагу нађете у Савиној мудрости, правдољубивости и светлости знања, јер знање је једино што вам нико не може умањити, одузети ни оспорити. Љутњу замените стрпљењем, амбицију правдољубљем, своје ђаке обаспите разумевањем, љубављу, родитељским пожртвовањем, јер Савиним стопама иду само ретки, спремни на жртву и свесни сјајног циља у народу који је одувек од знања зазирао, под туђе утицаје лако падао, а ипак преживео идући Савиним путем.

Драги родитељи, не осуђујте лако оне који често више времена проводе с вашом него са својом децом, не замерите грешке, јер су и они само људи, али помозите напор и подржите оне који не траже заобилазне путеве и цене знање, рад и преданост.

Драга децо, поштујте своје учитеље, верујте добрим намерама, прихватајте оне који вам постављају високе циљеве, јер је увек лепши поглед с највише гране!

Драги и поштовани, на Савиндан, нек нам је свима светлост знања битнија од страна! Будимо учитељи сви једни другима, јер нема човека, ни детета од кога се нешто не може научити! Нека Савини путеви буду увек отворени, а ми поносни једни на друге!

Срећан Савиндан, најсветлији дан свесрпског рода!