ТЕМЕЉИ

Сусрет са Мајдевом увек је сусрет са прошлим које ме дозива осликавајући прошло време као живо. Пре него да уђем у авлију у измаглици се појави велика дрвена капија разапета целом ширином пута. Велика је и гломазна сва зелена од маховине, природног покрова за дрво, која својом свежином наговештава топлоту иза ње. У десном углу, одмах до великог дирека је мала капијица за човека, њен други дирек је уствари тараба којој је једним делом ограђен јабучњак и шљивак.

Сада је остао само један, леви, дирек окован за њега неприродном жицом, попут заборављеног зуба у осмеху нама драгог деде. Ту негде у врзини стоји још један дирек од бетона место састанка Карпоша, чика Мисе и Миладина Кембрића на коме би када стигне парадајз увече уз ракију причали шта је некад било.

У авлији ме увек дочека шум ораха без обзира у које време долазим у њиховом говору је увек нека мешавина свега времена али највише пролећа и лета. Њихова сенка се наслања на сенку мале, од каменa штале, а ова опет на зграду из које смо, како су ми тада рекли, на пут испратили Маја Љубинку. Није ми било јасно како се то креће на пут лежећи и што сви плачу. У штали су скупа Мара, Вида, Рујка, Цвејка, Дуна, Шарка, Мара, Була, е ту се прекида низ јер почиње нечије туђе детињство.

Сада на месту где је била Зграда остао је само бетон пода, али када се зањишу ораси бременити мислима осетим мирис сламарице у којој сам снивао своје снове, али не и овакву стварност. Прашина сламарице ми није сметала, а слатко од дуња на шифоњеру је од самог погледа у човеку стварало осећај лепог.

  Испод крпара и черги у више слојева није било хладно зими јер покривени преко главе били смо слободни од хладноће. У мирису шушке и штале која је била одмах иза зида мишеви су по целу ноћ радили и причали своје приче. Сада тога нема све је савремено и пуно зграда и другачијег живота. Пуноћа живота је очигледан само је некако статична.

Штала је сада велика и функционална само у њој нема Рујке и Цвејке, којима нас је Бог хранио. Не ту је сада нешто што се зове крава али је то уствари пре машина за производњу млека и телади. Пре је човек имао животиње да би имао храну и производио је храну. Сада је само питање робе, што више, што већа количина робе то боље за зараду.

 Од старог обора ни трага ни гласа. Пре када се окоти свиња или отели крава могао си и морао си да преспаваш у јаслима, да заједно са тим новим бићем пробдиш прву ноћ, сада не! Сада су јасла од бетона а човек више не мора да се труди за тај дар живота од Бога и да га воли довољан је професионалац – ветеринар. Изгубила се веза јер је све савремено и доноси новац и зато не треба губити време јер оно је новац.

Не, и не време није новац но једна страница у оквиру нашег спасења. Све те промене су суштински највидљивије на бунару. Споља гледано он се није много променио иако нема стогова сена око њега, још му стоји капа коју му је наместио Жива Златкин, али све остало је промењено. Мртав је, вода му није за пиће, отровала га савременост! У њему су се играле рибе и гасила жеђ ма колика жеђ била а сада стоји поломљено дрво и шут у води опраној од живота разним прашковима и напрецима. Узалуд сантрч стоји са прорђалом кофом, неће се скоро из њене воде гасити жеђ.

Савременост полако улази у земљу, пере се собом од живота и чини је мртвом. Она све паралише и претвара у слику онога што не постоји, баш као и римокатолички сакраменти. Човек удаљен од Бога удаљио се и од природе, шта ће се десити када се све осавремени и када потпуно постанемо зависни од стандарда машина? Живимо као мртви, јер само смо покретни али не живототворни. Но то је добро јер темељи са којима се сусрећем су ми дали да …

Но сва та савременост је само преглавица прождрљивости која је маска за страх да се живот не пропусти. Трзаји вилица као кљешта дана и ноћи расецају туђу смрт да би нам принели живот. Семе туђег живота је залог смрти за нас, јер оно ће хранити нама као и ми њиме.

Празни се суд круга времена да би истицао у понор нестајања којим пунимо своје прзнине. Покрети руку су грчеви мисли којима се језик не усуђује да се обуче, јер онда би се свукао и постао оно што јесте иако не жели да није. Крај нема трешања…

Јереј Бобан Миленковић

Калимнос (Грчка)

Домовина Сунђер Боба

Док многи у овим врелим летњим даним хрле у туристичке агенције како би потврдили већ резервисане аранжмане или обезбедили нешто од оног ,,у последњи час“, ја сам добила прилику да упознам …не –  да удахнем, омиришем, зароним и осетим диван свет једног грчког острва. Писац је својим записом урадио баш оно што путопис треба да донесе читаоцу – очарао га лепотом предела, атмосфером, менталитеом људи који тамо живе, нудећи своја осећања а не фотографије.

Славећи путопис и магију даровитог казивача путописца, делим са вама лепоту једног грчког острва. На крају, сигура сам да се нећете запитати како ово острво заиста изгледа, јер ћете га већ имати пред очима. Уживајте!

KАЛИМНОС[1]

Уколико би се тражила домовина Сунђер Боба онда би у најужи избор ушао Калимнос са својим морем пребогатим сунђером. Но у сваком случају, ако Калимнос и не би баш победио сигурно би доказао да у његовим водама живи сва остала, ужа и шира, родбина Сунђер Боба. Речју острво Калимнос јесте место загрљаја камена и воде, камени бисер на грудима Егеја. Својом тајанственом мирноћом употпуњује тајну сусрета Истока и Запада у водама и острвима Егеја. Додир два космополитизма хришћанско-источног и хеленско-западног очигледан и живостваралачки на сваком кораку или замаху по стазама или водама овог острва.

Својим стеновитим планинама израња из пречистог мора попут старогрчког Титана спремног да изазове на двобој и сам Олимп у одмеравању хтонске снаге и силе која се крије у његовом камену. Међутим, та титанска снага стихије овенчана је у свом подножју зеленим тракама које стеновите масиве претварају у пријатно место за живот. У зеленилу су се скрасила насеља Потиа са луком, Хорио, Миртијес, Масури, Кастели, Аргинонда, Скаља, Емборио, док су на страни према Турској Паљонисос, Вати … и свако од њих се крунише  плажама од којих су неке и вулканског рада дело. Радили су потреси и вулкани овде толико много да су и један део Калимноса одвојили у посебно острвце Телендос, које је у свему Калимнос у малом, али о томе други пут.

То само говори да су овде људи и стена у миру и међусобној симбиози заједно са морем. Данас се то види и по бројним планинарима по стенама Калимноса који су на њима често нанизани као разнобојни украси на том стеновитом јелеку Калимноса. Планинара има са свих страна света и сви су једногласни да тако изазовних стена ретко где има још у Европи.

Пећине Калимноса су посебна и велика тајна овог острва. У безбројним пећинама су се Калимњани скривали чувајући своју будућност од пропасти у само њему знаним ходницима стена. Наиме, пећине су биле место где се чувала светлост апостолске вере у црквама заједно са школама. Тим скривеним ризницама националног духа народ Калимноса се бранио од оних који су хтели да их превере и одроде, а било их је много кроз историју; најдуготрајнији су били Турци (до 1912) и Италијани (1912-1948). И данас на Калимносу има „безброј“ цркава, манастира и капела којима је проткан као жилама куцавицама. Почевши од ранохришћанских на Телендосу, затим цркве Јерусалимског Христа (сазидана на остацима прехишћанског храма са подним мозаицима), преко манастира Светог Пантелејмона у пећини и цркве Светог Николаја у којој се чува део моштију овог великог светитеља, до манастира Светог Саве (ученика Светог Нектарија Егинског) чији празник представља догађај значајан за целу Грчку – оне стоје као, рекао би неко, неми посматрачи или историјски споменици, али то је само привид. Црква на Калимносу место је које се без преке потребе не гради, али се ни у највећој недаћи не затвара нити руши, већ ако мора, онда се склања у пећину.

Та се везаност за цркву, карактеристична за Грке, најбоље осети када је дан неког црквеног празника, а нарочито за Васкрс када просто све експлодира од славља и празничног, васкрсног расположења. Можда слављење Васкрса толико и не чуди, јер је велики празник, али њихове прославе Дана устанка против Турака који је почео на дан Благовести (25. 03. 1821. године) и других црквено-националних празника и догађаја је посебна прича, јер тада се организују параде у којима учествују једном речју сви становници са свом историјом Калимноса. Предивно је видети на једном месту школску децу у народној ношњи Калимноса, са сунђерима или макетама старих бродова у рукама, где попут почасне претходнице наступају испред славске иконе коју парадним кораком прате припданици војске …  То је тешко описати, али је лепо доживети.

Велики допринос мирном животу Калимноса даје море, које је не само лепо за купање и сунчање, већ је и преблагословено рибом и осталим чарима морског живота. Калимнос је, када је море у питању, пре свега препознатљив по вађењу и трговином морским суђерима, којима су Калимњани, може се рећи, вековима трговали широм света. Токoм деветнаестог века је у (тада) руском граду Одеси постојала је јака заједница Грка са Калимноса који су се бавили трговином суђерима, а током двадесетог века присутни су широм земаљске кугле. Свежа морска риба, лигње, октоподи и шкољке су саставни део свакодневне понуде и вреде сваке паре којом се плате због свог квалитета кога нема у залеђеној риби било ког супер-маркета. Поштујући правило да риба мора три пута да плива и то – у води, у уљу и у вину, на Калимносу се риба припрема на маслиновом уљу домаће производње и пије се вино од домаћег грожђа кога нема много за опијање, али га има сасвим довољно за истинско уживање у благодетима доброг вина. Наравно, поред грожђа ту су пре свега смокве које због своје сладости веома брзо нестају када се појаве у продаји, а тако је и са домаћим мандаринама и поморанџама. По речима људи са околних острва воће, као и маслине, са Калимноса имају најбољи укус и дају најбоље уље, а такво признање од комшија, сложићемо се сви, је тешко заслужити.

Ред је да вам откријем и једну тајну Калимноса и Србије – Калимнос је можда слабо познат код нас, али смо ми веома познати на Калимносу. Калимњани су свесрдно помагали наш народ у периоду санкција, а и сада је Митрополија послала прикупљену помоћ за пострадале у поплавама у Србији. 

Речју – Калимњани нису оптерећени рекламирањем и претварањем свог живота и острва у свет туризма по сваку цену. Не оптерећују се рекламирањем већ нуде и дају доживљај стварног, мирног живота у коме има места за сваког по његовој мери. Цркве и плаже нису у рату, миран породични живот кроз традиционалне таверне и ресторане није угрожен радом ноћних барова и целоноћних игранки на плажама, јер за сваког има по нешто на његовом месту.

Јереј Бобан Миленковић

[1] Калимнос је грчко острво које припада групи Додеканеса у југоисточном делу Егејског мора. Са површином од 110, 581 квадратног километра, четврто је острво у тој групи после Родоса, Коса и Астипалее. Најближе острво му је Кос, а од Турске обале је удаљено 6 наутичких миља. На острву живи око 15 000 становника.

Здравица пролећу на Сабору учитеља

На 27. Сабору учитеља Србије (2013) тим из Алексинца представио рад издвојен у области ваннаставне активности – Здравица пролећу, који је постао саставни део електронског зборника.

Zdravica prolecu

Читалићи 2016.

Originally posted on Читалићи:

Драги Читалићи, ево нас на почетку новог читалачког изазова. Желимо вам дуго топло лето, много радости и игре и пуно занимиљивих путовања чудесним световима измаштаних речи. logo.cit.novi

Програм развијања и неговања вештина

Разумевање прочитаног и Писано изражавање

,,Читалићи 2016.“

Реализује се као:

  • Школски образовно-васпитни пројекат „Читалићи 2016.“
  • Међушколско такмичење у вештинама Разумевање прочитаног и Писано изражавање „Читалићи 2016.“
  • Међународна смотра читалаштва „Читалићи 2016.“

Оригиналност нашег подухвата је у за овдашње људе нетипичном феномену сарадништва! Наш пројекат подразумева сарадњу унутар школе, затим сарадњу школе са народним библиотекама и другим установама културе, сарадњу са издавачима и министарствима (културе и просвете), сарадњу школских библиотекара и библиотекара из народних библиотека, сарадњу са уметницима, писцима, музичарима, приватницима, локалном самоуправом, са бившим и будућим библиотекарима…

САРАДЊА је синоним наше приче, јер само удружене школе могу изазвати издаваче да донирају оно што је најпотребније школским библиотекама (нове модерне књиге), само удружене народне библиотеке могу да изазову већу читалачку…

View original 273 more words

Кад договори не постоје

Осим што се труде да деци која не читају, некако утерају књиге у руке, осим што их уче правопису и граматици тамо где се сасвим лепо разумеју дијалектом, осим што су дежурни преправљачи школских извештаја, записника и школских бележака, професори српског језика и књижевности врло често имају задовољство и част да буду чланови жирија многобројних књижевних такмичења. Просуђивати о квалитету писмених радова основаца или средњошколаца врло је одговоран задатак, јер оценом желимо да упутимо на побољшање, изграђивање и обликовање. Доносити одлуку о избору најуспешнијих песама већ формираних песника, не само да није престижан задатак, већ је и врло незахвалан.

У временима опште усхићености (не)културом, многи би рекли да је баш креативно бити члан жирија. Мени која сам се немали број пута нашла у овој улози, другачије се мисли обично роје. Како се може оцењивати песма? Јесмо ли ми ти који имамо право да у савременом маленом тренутку оценимо оно што ће нас надживети? Сматрам да је оправдано вредновати песму онолико колико је могуће измерити осетљивост људске душе. Како ту тананост људске душе ни најфинијим лахором не треба повређивати, тако ни песнику нипошто не треба дозволити да шапутање своје душе стави на мерење. Е, сад, пошто има храбрих, а неретко и сујетних, којима песма сама није важнија од признања, аплауза, папирића и похвала, постоје такмичења песника, односно вредновања песама. Не сусретања, јер би то подразумевало да су се песници срели, разменили своје мисли преточене у песму и растали. Не натпевавања, јер би песници говорили стихове, све док неко не би претекао инспирацијом и издржљивошћу. Говоримо о такмичењима и песништву! И праву да неко ко је члан жирија одоли именима и величинама и залажући своје име и знање, лични и пофесионални идентитет, издвоји песме које су у тренутку слушања биле боље од других и пренеле емоцију песника успешније од других.

Мени ово неприкосновено право ускраћују!

У поруци коју сам добила и коју у целости преносим ја препознајем дивног познаника песника, који савршено добро зна чему служе песничка сусретања – да се људи друже, размене књиге и песме, и закажу ново виђење. Но, кад његове реченице зазвуче подсећањем на претходна дружења, зазвече у мени нека звона! Да ли сам требала одлуку да донесем свесна заједничке прошлости?

Писмо преносим у целости и оригинално, а онда ћу одговорити на њега пре него што аутор одјури да га објави (не)свестан да неки данашњи српски професорчићи ипак смеју да објаве и критику на свој рачун, која је много мање познаничка размена мишљења, а много више увреда и оптужба:

,,Уваженим професорима српског језика и књижевности, члановима званичног (СТРУЧНОГ) жирија на ,,ПЕСНИЧКИМ СУСРЕТИМА 2015“ у организацији књижевног клуба ,,Велимир Рајић“ из Алексинца Поштована г-ђо Радоман, обраћам се Вама, јер само Вас лично познајем. а поуздано знам сам да сте Ви један од чланова (управе) књижевног клуба ,, Велимир Рајић“ Морам да кажем да мени чини част да сам и ове године био учесник на песничким сусретима, јер моја сарадња са људима који воле и негују лепу писану реч, песницима из Алексинца траје још од краја осемдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Вероватно у документацији клуба постоје подаци да су први ,,ПЕСНИЧКИ СУСРЕТИ“ такмичарског карактера одржани 09. 05.2001 год. у оквиру прославе ,, ДАН ПОБЕДЕ“ над фашизмом. У то време председник књижевног клуба је била покојна г-ђа Нада Станисављевић која је за време рата била и жртва познатог логора на Бањици. Али да се вратим на оно ,,ВАЖНО“ што се десило 13 јуна на овим ,,ПЕСНИЧКИМ СУСРЕТИМА“ Све честитке на организацији, и чини ми се никад више учесника , такмичара – песника него ове године. Изузетан број. Песници из разних градова Србије од Лознице до Лесковца… А песници се пре свега братски изљубе, размене књиге, нове песме и направе договор за нека нова сусретања и дружења. То је уствари оно најважније на оваквим сусретима. И наравно после прочитаних песама на сцену ступа званични , официјелни СТРУЧНИ жири који својим ЈЕДНОГЛАСНИМ ОДЛУКАМА (јер није било издвојених мишљења) награђује песме… Награђена песма,,ЉУДИ СУ ПИЗДЕ“ име аутора није важно. Много сам размишљао о тој песми и неколико пута је читао. Песма која је написана као просто, проширена реченица, у први мах помислих да се наслања на изворност писане речи наше књижевности и народних умотворина које је приредио Вук Караџић у књизи ,,ЦРВЕН БАН“ (цитирам стихове) ,, ЛОЖИ ВАТРУ ПА СЕ ГРЕЈ ДРКАЈ КУРАЦ ПА СЕ СМЕЈ“ Али даљим тумачењем схватих да то нема никакве везе, и сетих се стихова великог Бранка Миљковића који је давно написао ,, ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ“ а ја скромно додах – Само ће мали број песника писати праву поезију, и због тога не могу да се сложим са Вама и Вашом одлуком (а то је мишљење и већине присутних учесника ) песника да ова песма у себи носи велику уметничку вредност и заслужује пажњу, па је као таква достојна да буде награђена и да понесе награду на овим ,,ПЕСНИЧКИМ СУСРЕТИМА“ Речи ,, ЉУДИ СУ ПИЗДЕ“ као да сам ових дана случајно чуо у некој телевизиској емисији под називом ,, ПАРОВИ“ која се данима приказује на националној телевизији и намеће као уметничка вредност српском народу, и можда су те речи стварна инспирација аутору за настанак ове песме.Ако јесу, алал вера, нека му је на част. Ценећи Ваше титуле и звања проф. српског језика и књижевности волео бих да ову песму прочитате ГЛАСНО пре свега својој деци и наравно ученицима у школама у којима предајете овај важан предмет, да им објасните поенту, лепоту стиха и јасну поруку коју она носи, са оном познатом реченицом,, ШТА ЈЕ ТО ПЕСНИК ХТЕО ДА КАЖЕ“ Надам се да ће те Ваше утиске, позитивну критичку реч, слово, есеј, књижевни осврт о песми ,, ЉУДИ СУ ПИЗДЕ“ коју сте наградили, у писаној форми пренети на мој профил, а ја обећавам да ћу са главним уредником КЊИЖЕВНИХ НОВИНА које објављује УКС-е објавити у неком од наредних бројева. Мислим да и Вама чини част да се Ваша критичка реч нађе у Удружењу књижевника Србије највећем Храму писане речи на просторима Балкана. И на крају поштујући песничку слободу сваког ствараоца намеће се питање ? Да ли требамо и можемо поредити стихове већ поменуте песме са стиховима великог Велимира Рајића поготово са стиховима његове култне песме ,,НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА“ Да ли оваквим Вашим одлукама намерно скрнавите углед манифестације ,,ПЕСНИЧКИ СУСРЕТИ“ и углед самог књижевног клуба који има дугу и богату традицију постојања и књижевног стваралаштва? И без обзира што се не слажем са Вашим мишљењем ја ћу бити редован учесник свих будућих манифестација које организује књижевни клуб ,, Велимир Рајић“ Опростите на искрености уз Велики песнички поздрав.

у Ћуприји Борисва Бора Благојевић 14. 06. 2015год. књижевник“

Поштовани господине Благојевићу и драги Боро, БАНЕ МОРАВСКИ,

Заиста ми је жао што су дивни песнички сусрети у Алексинцу изнедрили овакву емоцију и овакво писање. Ја сам синоћ била сведок навјећег броја песника окупљених на алексиначким сусретањима, и поврх тога, слушала сам највећи број добрих песама, чини ми се откада се Песнички сусрети у Алексинцу организују. Врло сам поносна због тога, не због тога што се моје име налази на списку Иницијативног одбора за оснивање Књижевног клуба ,,Велимир Рајић“, не ни због тога што сам један од чланова садашњег Управног одбора Клуба, не ни због тога што су душе наших дивних упокојених пријатеља, идејних твораца ове манифестације, Дејана Јовановића Црног и Бобија Прековачког, синоћ биле спокојне сусретом Лознице и Лексовца, Ниша и Паланке, Србије и Македоније, већ због тога што су моји пријатељи песници из Клуба били срећни и добри домаћини. Они који мени верују, они који су ми дали свој глас и они који су и Вас угостили, ово заиста нису требали да читају.

Да свима који читају ове редове буде јасно о чему се ради, поновићу правила награђивања на овим Песничким сусретима:

– чита се песма дужине до 30 редова, а затим у писаној форми оставља један писани примерак жирију;

– трочлани жири слуша представљања песника и после кратке паузе, доноси одлуку о награђенима, који је ове године било више: за традиционалну песму, за оригиналност, за савремену песму, за младог ствралоца, за форму, за емоцију и на крају за ,,Песму над песмама“.

Трочлани жири је одслушао 47 песника, који су казивали песме различитих дужина, стилова и квалитета, бележио утиске после једног слушања, имао неких пола сата да усагласи прве утиске и провери читајући поново песме које су ушле у ужи избор, и да донесе одлуку. Покушаћу да известим о својим утисцима и запамћеном, иако немам при руци записник, а верујем да ће Организатор објавити и имена и песме:

1. ,,Песма над песмама“ – МОСТ, аутор из Крагујевца;

2. за форму – аутор Аца, млад, песма имала у себи реч изненада;

3. млади песник – девојка, Јевреје помиње, емоционална песма;

4. савремена песма – Пијаниста, аутор Данијела из С.Паланке, одлична песма;

5. традиционална  – Залупајка – песма на дијалекту, која је била испевана у катренима, са римом и одговарала традиционалној форми и традицији изразом, мада првобитно није идеја била да се награди дијалекатска песма; то је можда и оно што највише боли  – ово су први Песнички сусрети којима ја присуствујем д аје било толико ,,традиционалиста“ а да су тако катастрофално подбацили!

6. за емоцију – Шика – одломци; оно из чега је одломке читао, верујем да је савршена поема, у сваком случају добру нам је емоцију пренео;

7. и на крају песма којом ме Ви корите за нарушавање угледа Клуба – ,,Људи су пизде“, Славиша Крстић (зашто не рећи име аутора, ја се не стидим својих узбора, а песник заслужује да му се име помене кад му је већ песма добила бесплатну рекламу)

Нисам је читала више него једном док смо жирирали и немам је код себе, али је памтим не због краткоће, пред којом сте остали затечени, већ због истините поруке коју носи:

,,Људи су пизде

Ставиш им пушку у руке и кажеш

Пуцај – Ово су твоји непријатељи

И они пуцају“ (парафраза)

Ова песма добила је једногласном одлуком жирија признање за оригиналност. И сад исто мислим. По ономе што сам касније чула, ова песма добила је и од публике један глас мање него највише гласана песма, тако да ова већина није баш већина. A сад само узгред о песми, јер ако неког спомињање пизде аутоматски упути на Вука и Црвеног бана…Како у Србији скренути пажњу ако не вулгарношћ?! У праву сте, ово нема ама баш никакве везе са Црвеним баном. Чини ми се да је више у питању карактерна особина, него полни орган!

И не бих имала проблем да својим ђацима укажем на разлику између ПИЧКЕ  и ПИЗДЕ, ако ће то поправити њихово писање!

И још нешто, да не бих и сама била ПИЗДА морам да кажем:

Било је дивних песама. Неке још увек носим у души – господин из Лознице не само да је дивно говорио своју песму, већ је песма одличне форме, песма ,,Крилат рибар“ и сад ми је у ушима, слика села које има 14 црквишта о којима сазнасмо пре саме песме ушла ми је у ухо, али натрпаност јој није донела награду, дивна песма песникиње из Ниша савршено започела и нагомиланог израза од пола песме – недорађена песма, сећам се и париске курве, и Нато пакта, и цара Лазара, и  дивне Ане која је дописни члан подмлатка, и сетне песме на ијекавици, Ишчашеног мозга, Голубице… Сећам се, дакле, оних песама које су на мене оставиле утисак. Неке од њих јесу и на друге чланове жирија и – награђене су. Друге су нас појединачно дотакле и – остале су нам у души. И још си ту!

Сећам се и подсећања патријарха Павла – Будимо људи!

Зашто, Боро, не живиш оно што пишеш?!

А да бих до краја била искрена и да не помисли онај ко ове редове чита да Бора Благојевић диже ларму зато што није добио награду, желим да покажем оно што прави песник у срцу зна, и за шта му не требају признања и награде – Бора Благојевић је одличан песник и помињаће га моравске антологије:

,,Желим да ти звезде сијају на длану

Сва топлина југа топлину ти зрачи

Да те срећа прати по ноћи и дану

Све чему се надаш и све што ти значи.

Желим да у кући царује ти осмех

И мирише здравац и свакога трена

Да ти деца расту пажњом и љубављу

Под столетном крошњом разгранатог дрена.

Желим да ти љубав увек присна буде

Као верна сенка да те стално прати

И само да срећеш насмејане људе

Онај кога волиш да разуме и схвати.

Желим да ти песма на хлеб мирише

Да стигне до сунца и у расејање

Поздрави све људе даљине избрише

Са шареном дугом цвета звездобрање.

Желим ти љубав и срећу и здравље

Што само постојиш срећа је у мени

И што нас од искона веже православље

И реч ова топла што истину плени.“

Борисав Благојевић, БАН МОРАВСКИ

Е, ово је, Боро, песма за такмичење!