Кад прваци пишу

Да подсетим како може да изгледа рад ученика 1. разреда, јер сам прегледајући неке радове као члан комисија за литерарне конкурсе стекла утисак да немамо у Србији ученика 1. и 2. разреда!

Да се разумемо, и ово што читате мало је умивен рад просечног првака или рад надареног ,,првака“. Не познајем дете, али ми је рад послао неко коме верујем.:)

АВАНТУРЕ ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ

Једног лепог сунчаног дана са помало ветра мала семенка је живела на једној шареној ливади.

Са те ливаде ју је ветар носио далеко од куће. Њој је можда било страшно, али је касније било узбудљиво и лепо. Семенка је током пута видела пуно ствари – градове, села, дрвеће, школе, куће, животиње, људе и много цветова.

Питала се какав ће цвет бити.

После неколико дана је слетела на једну лепу ливаду. Њено семе је расло и порасло у леп цвет.

Цвет је био розе боје и звао се лала.

Сара Милановић,

1. разред,

ОШ ,,Великa Ломницa“ код Крушевцпа

Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као  гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

557554_399186850130014_456391423_n

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово? 

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

5

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)

4

https://mosoodalovic.wordpress.com/

Дошколовање или дошколовавање?

Правопис Матице српске, 2010. године, стр. 305:

1

Има логике, јер се каже школовање, па и дошколовање, али се увукао и несвршени облик у употребу – дошколовавање, у смислу нечега што још траје. Имамо и сличних примера – натпевавање, у смислу да још траје, а натпевати је свршени вид…

Погледајте о овој теми и овде  → Језикофил

Пиши, вреди!

У свакој генерацији имала сам понеког ко ми се урезао у сећање толико да он постаје синоним генерације. Сећам се једне предане Анђеле, мајсторице кратке приче из Ћићевца, једног риђокосог враголастог Данијела, најбољег рецитатора из Сталаћа, дивне Јелене, савршеног казивача српских народних песама из Катуна…

Постоји један дечак, без кога ниједна школска приредба моје садашње школе у последње три године не би била оригинална и незаборавна! Био је главни глумац у свакој коју сам ја спремала. У међувремену, игра фудбал, омиљен је у друштву, поготово девојчица, добар пријатељ и добро дете. Није бубалица, ни превише ревностан ђак, али уз глуму, он је одличан писац, само што писање схвата … ево како…

Ово је управо прегледани школски писмени задатак, који доноси сву његову ведрину, непосредност и делић талента који ће се тек развијати и брусити.

Не дозволи да ти језик грми,

ако ти снага шапуће

Да се не лажемо, нисам неко ко баш уме да прећути, да се повуче и да се угризе за језик. Више волим да пркосим људима, ма колико били већи и моћнији од мене. Ма, и да ме бију, нећу да побегнем, нема шансе! Дефинитивно, то није баш најбољи избор, али покушаћу да се променим, иако знам да не умем да прећутим.

О последицама не размишљам, једном живим, а и време не може да се враћа, а ја не желим ништа да пропустим.

Сваки човек кога знам макар једном ми је рекао ,,Држи језик за зубима, завежи га понекад!“ У последње време одлучио сам да смирујем то што у мени кључа. ,,Провалио“ сам да сам бесан кад прећутим и једно време нисам имао појма како да то избацим из себе…Па, када немам у шта да ударим или неког душмана да се побијем са њим, ја седнем и пишем.

Извадим папир и пишем о окружењу, о ономе што ме чини срећним, али и о ономе што ме чини бесним. Имао сам лоше искуство због свог језика – некад казна, некад туча, а некад повредим неког ко ми највише вреди. Понекад помислим да је ипак боље да их мало повредим, а да ипак чују моје  мишљење. Можда и грешим, али …

Ако си ти, ти што читаш ове редове, неко налик мени, могу ти рећи да знам како ти је… Кад прећутиш и бесан си, извади папир и кажи све. Веруј ми да вреди.

Знам да сам мало скренуо са теме, али небитно. Рекао сам оно што мислим. Ево опет…,,Тебра“, из личног искуства ти кажем, прећути, па избаци на папир, вреди.

Лав Лукић

На Завршној смотри Читалића у Крушевцу захваљујући ангажовању дивне Алексанадре Лукић, упознала сам дечака који је био 5. разред а већ био познат међу песницима које Александра познаје! Била сам одушевљена његовим талентом, али остала без контакта и тако…

Лепо је рећи и којом смо се приликом поново срели. Спојио нас је Фестивал ,,Гордана Брајовић“ у Алексинцу. Зачудио ме је младић који је изашао да прими награду у категорији узраста од 5. до 8. разреда. Дечко висок скоро два метра, сасвим налик средњошколцу, а потврдише – 6. разред!
Лав је добио награду у две категоије – поезију и прозу. Поделио је са публиком најпре песму, добио диван аплауз, али када је прочитао прозни текст, сви смо остали затечени. Лав је добио 2. место потврђујући поново да сви велики таленти морају искушeњима да докажу свој таленат.

Саmо пар дана касније, Лав Лукић је на 10. међународном фестивалу ,,Дјечије пјесничко царство“ у Бања Луци освојио главну награду – престижну титулу ,,Принца Дјечијег пјесничког царства“, и то у изузетно јакој конкуренцији од 4000 учесника из региона, који су послали 6500 песама.

 Слушајући Лавово читање сопственог рада, поново сам занемела, а само да се зна, то је немогућа мисија кад сам ја у питању.:)

Хвала, Лаве, за дивну причу и још многе које ће доћи!

 

Књижевни лик

Доживео сам велико изненађење. Сазнао сам да је међу мојим прецима и војвода Лазар Мутап. Једва сам чекао да дођем до неких књига, енциклопедија или интернета па да сазнам нешто више о њему.

Нисам нашао његов портрет. Гледам зато очи рођака и видим све су плаве, једино тата личи на бакину маму. Мора бити да си и ти пра, пра, пра деда имао једну кап неба у очима такође. У детињству си сигурно био плав. Јер ми смо сви плави бар до дванаесте године, а после како ко. Не верујем да си био много висок, јер било је тада више деце око стола него комада хлеба на столу. Бркове си имао сигурно, јер  бркове једино још не гајим ја и мој млађи брат од тетке. Прочитао сам да си био љутите нарави у једној књизи из историје, али ја верујем да си умео и да се смејеш, бар онда када си побеђивао. Таман сам мислио да сам прочитао оно што се о теби могло сазнати када сам наишао на народну песму Лазар Мутап и Арапин.  Ни тамо није било неког ближег описа твог лица. Народни певач те је наравно оденуо у свилу и кадифу, а и коњ ти је био нагиздан. У песми на позив Карђорђа муњевито си се одазвао и иако ниси знао о чему је реч претпоставио си да је у питању неки бој. Био си у праву јер те је Карађорђе молио да га одмениш у двобоју на видинском пољу и ту се потучеш са Арапином. Пристао се одмах. Не верујем да се то догодило, али верујем да те је народ као храброг и поузданог замптио па си зато такав и у песми. Бој није само проста туча и зато у песми ти од првог момента смишљаш статегију. Ишао си са пратњном која се маскирала у турску војску јер си веровао да ће те Турци напсти ако победиш. Пре двобоја си рекао војницима да ако погинеш не улазе у сукоб јер те неће тако у живот вратити, већ да чувају главе. Народ те је описао као паметног и саосећајног. Каже песма да идеш преко поља као звезда преко неба. Био си вољен. Наравно победио си у двобоју.

Шетао сам твојом улицом на Врачару. Она је близу Храма Светог Саве и Завода за трансфузију крви. Драги пра, пра, пра деда давао си крв, веровао у правду и бога и сада си тамо где ти је и место.

Лав Лукић, 6. разред

Међе, Светлана Биорац Матић

МЕЂЕ

Још деди нокти не помодреше
а стриц и отац кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове.

Стрина и мајка пребројаше све кашике,
шерпе и лонце,
распараше ћилиме ткане,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се око старог дуда
под којим смо, некад, крунили звезде
ушушкани у топло повесмо кукурузне свиле
и пили ширу која се цедила
из тек смуљаног грожђа.

Писну гугутка кад прва псовка паде.
Зајаука икона, залајаше сеоски пси.
Развезаних марама жене почеше
пребирати по клетвама…

После смо окретали главе једни од других,
тражили рођене у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и кришом миловали погледима.

Однесоше године свадбовања и рађања,
занемели више се нисмо ни сећали старог дуда,
ал’ ћутњу не умесмо расточити.

Кад се низ друм разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете,
затекох оца како нариче и тражи
ону половину срца запретену у међе.

А оне у коров зарасле, кућу раскућиле,
па чекају да се вратимо са све четири стране
на које се у ћутњи разиђосмо.

А горе, на старом гробљу, у сенци липе,
један крај другог, стриц и отац
поравнали међе.

Светлана Биорац Матић

Списак дела од 5. до 8.

Мала помоћ пред Завршни тест из Српског језика:)

knj.dela.5.do8.

На основу наставних програма  на сајту ЗУОВ-а за→ пети, шести, седми, осми.