Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Библиотекари имају реч

У четвртак, 6. октобра 2016 у Регионалном центру у Нишу одржан је Актив школских библиотекара коме нису присуствовали само школски библиотекари Ниша, већ и школски библиотекари југа Србије. Колегама из Ниша придружиле су се школски библиотекари, учитељи, наставници из Лексовца, Алексинца, Александровца, Београда.

Богата агенда обећавала је радну атмосферу, која је и постигнута присуством компетентних говорника и увек пажљивих и сарадљивих библиотекара.

У нади да ће се статус школских библиотекара у основним школама изједначити са статусом средњошколских библиотекара, као и да ће МПНТР Србије имати више слуха за потребе не само школских библиотекара, већ школског система Србије уопште, делим делић атмосфере са овог неформалног стручног скупа, надајући се да школски библиотекари ипак нису сами.

А о овом скупу и стању у српском библиотекарству писале и Нишке новине.

Школски библиотекар 8.

Тема овог броја часописа Друштва школских библиотекара Србије мора свима бити важна, тако да ел. верзију часописа свакако треба прлеистати!

Школски библиотекар 8

Писање назива улица

Правопис Матице српске, 2010:

1 2

С обзиром да сте прочитали правило, требало би да знате одговор на питање како се исправно пише:

Станујем у улици Владике Данила.

или

Станујем у Улици владике Данила.

 Зашто су дали пример Станујем у Владике Данила као најширу формулацију, а нису објаснили станујем у Улици владике Данила, иако горе пише да се исправно ова улица пише Улица владике Данила, а по оном што следи требало би писати Живим у улици Владике Данила.

Правило каже да се реч улица пише МАЛИМ СЛОВОМ ако је сувишна и нема је у основном облику назива. И од свих улица у Србији нађоше пример улице Илица у Загребу! И није битно што је у Загребу, него откуд знам како се та улица зове,  да препоручим својим ђацима ,,чек- листу“ пре адресирања коверте:

  • написати писмо
  • укуцати назив улице у Гугл претраживач
  • пронаћи улицу на мапи, и кренути у интернет шетњу до табле са називом улице
  • ако је реч улица сувишна, пишите је малим словом
  • ако је реч улица део назива, пишите је великим лсловом
  • уколико вам није јасна сувишност тј. несувишност исте, погледати у важећи правопис
  • ако вам је после објашњења у правопису, правило јасно као и пре читања истог, уздати се у се и у своје кљусе, адресирати коверту и надати се да је поштар правописно неписмен
  • срдачно, ваша наставница🙂

Ако вам се чини да претерујем, прочитајмо правило из Правописа до краја!

Додају да се каже улица Зелени венац (реч улица написана малим словом, по претходном упутству да оно што можемо избацити, дакле што је сувишно, може се писати малим словом; а што бисмо га уопште писали ако је сувишно?). Да ли то значи да свако дете и свако од нас треба да зна да ли се улица зове Улица владике Данила или Владике Данила? На крају, а у ствари на почетку ове муке с улицама, поставља се питање ко ће још рећи да живи у улици Зелени венац с обзиром да ће рећи Станујем на Зеленом венцу! А како ћемо знати да ли је реч улица саставни део или није, ако на свакој табли на почетку имамо УЛИЦА:

Овако, ако немате боље решење, послужите се оним које користи неколицина нас србиста који воле српски језик без заврзлама –  једноставно и јасно:

АКО РЕЧ УЛИЦА СТОЈИ НА ПОЧЕТКУ НАЗИВА – ПИШЕ СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ:

Живим у Улици владике Данила.

АКО РЕЧ УЛИЦА СТОЈИ ИЗА – ПИШЕ СЕ МАЛИМ СЛОВОМ:

Живим у Владике Данила улици или обичније Живим у Владике Данила број 55.

🙂

Чича мича, готова прича!

Па не баш!

Претраживала сам мало по интернету и не нађох решење ове заврзламе. Јеца се бавила овим питањем, али ту наиђох на Улицу Косовску. Ја живим у УЛИЦИ ШУМАТОВАЧКОЈ и скоро ме колегиница исправи да треба писати Улица шуматовачка, јер је друга реч присвојни придев на -чки, па се по правилу пише малим словом…

Дакле:

Станујем у Шуматовачкој улици.

Станујем у Улици Шуматовачкој. Станујем у улици Шуматовачкој.

Станујем у Улици/ улици шуматовачкој/Шуматовачкој.

Први пример је јасан и тачан – улица се зове Шуматовачка улица, прва реч назива пише се великим словом, заједничка именица после тога пише се малим словом.

Други пример ме већ збуњује у односу на правило – улица потребна или не, мало или велико слово?

Трећи пример мало или велико Ш?

О људи моји, стрепећи да не испаднем глупа у друштву, да ја ипак понудим деци ону ,,чек-листу“?

СРПСКИ ЛАКО РЕШЕЊЕ:

Понекад треба бити досетљив, па можете смислити и своје решење:

Живим у Шуматовачкој улици. Станујем у Владике Данила бб.🙂

Кад прваци пишу

Да подсетим како може да изгледа рад ученика 1. разреда, јер сам прегледајући неке радове као члан комисија за литерарне конкурсе стекла утисак да немамо у Србији ученика 1. и 2. разреда!

Да се разумемо, и ово што читате мало је умивен рад просечног првака или рад надареног ,,првака“. Не познајем дете, али ми је рад послао неко коме верујем.🙂

АВАНТУРЕ ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ

Једног лепог сунчаног дана са помало ветра мала семенка је живела на једној шареној ливади.

Са те ливаде ју је ветар носио далеко од куће. Њој је можда било страшно, али је касније било узбудљиво и лепо. Семенка је током пута видела пуно ствари – градове, села, дрвеће, школе, куће, животиње, људе и много цветова.

Питала се какав ће цвет бити.

После неколико дана је слетела на једну лепу ливаду. Њено семе је расло и порасло у леп цвет.

Цвет је био розе боје и звао се лала.

Сара Милановић,

1. разред,

ОШ ,,Великa Ломницa“ код Крушевцпа

Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као  гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

557554_399186850130014_456391423_n

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово? 

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

5

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)

4

https://mosoodalovic.wordpress.com/