Бранислав Јанковић

Врло је тешко објаснити ученицима петог разреда три групе лирских песама које су најстарија усмена историја нашег народа – митолошке, обредне и обичајне песме. Како говорити о словенским митовима деци која никад нису чула за словенска божанства, али су има пластично јасни ликови Ахила, Одисеја и Зевса? Како објаснити разлику између обредних и обичајних песама, а не објаснити запис, храст, суђаје, виле, кравај… Како дочарати свет српске старине, ако о томе нема књига прилагођених савременом читаоцу, који није књижевни теоретичар, историограф, ни научник?

Одувек сам маштала о књизи која ће мојим ђацима представити свет српске старине и показати савременим читаоцима да је свет Господара прстенова и Хари Потера много сличнији свету наших предака него неким другим културама. Део мојих надања остварен је књигом Бранислава Јанковића ,,Сузе Светог Николе“.

Истраживања показују да се у периоду од 11 до 17 година не чита. Ни сама још нисам упознала средњошколца који с вољом чита лектиру. Понекад ни ми сами, њихови наставници, нисмо баш најуверенији у оправданост опстајања неких наслова у средњошколској лектири. Али ми имамо и велику моћ – могућност да нека дела савремене књижевности понудимо својим ученицима уверени да информација сада значи прочитана књига у будућности.

Због свега што роман ,,Сузе Светог Николе“ Бранислава Јанковића доноси ономе ко га прочита и разуме, због тога што инспирише наставнике и враћа књиге средњошколцима у руке, због тога што доноси добро кад год буде прочитан, уместо белешке о писцу и књизи делим са љубитељима овог блога следећу презентацију као позив на читање:

Јужно од Ибра, Миодраг Милуновић

На распетом пољу косовскоме
где црн пастир тишину напаса.
Црно звоно, црних богомоља,
на јутрење призива, без гласа.

Ноћ притеже опуту од бола,
јутро нам се у синору крије.
Залуд јармиш волове у кола
касно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.
Ноћ у оку, плаћа виду данак.
Преци нам се у парлогу скрише
ко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,
крстаче нам чувају, на гробљу.
Што опадне не дочека зору,
то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,
венчава нас рука агарјана,
па нам свадбе на тамјан миришу,
на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,
крај кумова прекланих у јарку.
На димњаку, роде устрељене,
греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,
тумарају метохом, без вида.
Разапету зору, о бездање,
у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,
док нам кости о заборав мрви,
да досоли косовску вечеру,
крсни колач, наш данак у крви

Као вода растаче се народ,
што заграбиш, кроз прсте се слије.
У наћвама пауци се легу
касно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,
немаш кога да спасиш од зала.
У огњишту гусле сагорле,
светлст нам се у ноћ закључала.

У Грачаници
02.08.2010.

images-2

 

Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Библиотекари имају реч

У четвртак, 6. октобра 2016 у Регионалном центру у Нишу одржан је Актив школских библиотекара коме нису присуствовали само школски библиотекари Ниша, већ и школски библиотекари југа Србије. Колегама из Ниша придружиле су се школски библиотекари, учитељи, наставници из Лексовца, Алексинца, Александровца, Београда.

Богата агенда обећавала је радну атмосферу, која је и постигнута присуством компетентних говорника и увек пажљивих и сарадљивих библиотекара.

У нади да ће се статус школских библиотекара у основним школама изједначити са статусом средњошколских библиотекара, као и да ће МПНТР Србије имати више слуха за потребе не само школских библиотекара, већ школског система Србије уопште, делим делић атмосфере са овог неформалног стручног скупа, надајући се да школски библиотекари ипак нису сами.

А о овом скупу и стању у српском библиотекарству писале и Нишке новине.

Школски библиотекар 8.

Тема овог броја часописа Друштва школских библиотекара Србије мора свима бити важна, тако да ел. верзију часописа свакако треба прлеистати!

Школски библиотекар 8

Писање назива улица

Правопис Матице српске, 2010:

1 2

С обзиром да сте прочитали правило, требало би да знате одговор на питање како се исправно пише:

Станујем у улици Владике Данила.

или

Станујем у Улици владике Данила.

 Зашто су дали пример Станујем у Владике Данила као најширу формулацију, а нису објаснили станујем у Улици владике Данила, иако горе пише да се исправно ова улица пише Улица владике Данила, а по оном што следи требало би писати Живим у улици Владике Данила.

Правило каже да се реч улица пише МАЛИМ СЛОВОМ ако је сувишна и нема је у основном облику назива. И од свих улица у Србији нађоше пример улице Илица у Загребу! И није битно што је у Загребу, него откуд знам како се та улица зове,  да препоручим својим ђацима ,,чек- листу“ пре адресирања коверте:

  • написати писмо
  • укуцати назив улице у Гугл претраживач
  • пронаћи улицу на мапи, и кренути у интернет шетњу до табле са називом улице
  • ако је реч улица сувишна, пишите је малим словом
  • ако је реч улица део назива, пишите је великим лсловом
  • уколико вам није јасна сувишност тј. несувишност исте, погледати у важећи правопис
  • ако вам је после објашњења у правопису, правило јасно као и пре читања истог, уздати се у се и у своје кљусе, адресирати коверту и надати се да је поштар правописно неписмен
  • срдачно, ваша наставница 🙂

Ако вам се чини да претерујем, прочитајмо правило из Правописа до краја!

Додају да се каже улица Зелени венац (реч улица написана малим словом, по претходном упутству да оно што можемо избацити, дакле што је сувишно, може се писати малим словом; а што бисмо га уопште писали ако је сувишно?). Да ли то значи да свако дете и свако од нас треба да зна да ли се улица зове Улица владике Данила или Владике Данила? На крају, а у ствари на почетку ове муке с улицама, поставља се питање ко ће још рећи да живи у улици Зелени венац с обзиром да ће рећи Станујем на Зеленом венцу! А како ћемо знати да ли је реч улица саставни део или није, ако на свакој табли на почетку имамо УЛИЦА:

Овако, ако немате боље решење, послужите се оним које користи неколицина нас србиста који воле српски језик без заврзлама –  једноставно и јасно:

АКО РЕЧ УЛИЦА СТОЈИ НА ПОЧЕТКУ НАЗИВА – ПИШЕ СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ:

Живим у Улици владике Данила.

АКО РЕЧ УЛИЦА СТОЈИ ИЗА – ПИШЕ СЕ МАЛИМ СЛОВОМ:

Живим у Владике Данила улици или обичније Живим у Владике Данила број 55.

🙂

Чича мича, готова прича!

Па не баш!

Претраживала сам мало по интернету и не нађох решење ове заврзламе. Јеца се бавила овим питањем, али ту наиђох на Улицу Косовску. Ја живим у УЛИЦИ ШУМАТОВАЧКОЈ и скоро ме колегиница исправи да треба писати Улица шуматовачка, јер је друга реч присвојни придев на -чки, па се по правилу пише малим словом…

Дакле:

Станујем у Шуматовачкој улици.

Станујем у Улици Шуматовачкој. Станујем у улици Шуматовачкој.

Станујем у Улици/ улици шуматовачкој/Шуматовачкој.

Први пример је јасан и тачан – улица се зове Шуматовачка улица, прва реч назива пише се великим словом, заједничка именица после тога пише се малим словом.

Други пример ме већ збуњује у односу на правило – улица потребна или не, мало или велико слово?

Трећи пример мало или велико Ш?

О људи моји, стрепећи да не испаднем глупа у друштву, да ја ипак понудим деци ону ,,чек-листу“?

СРПСКИ ЛАКО РЕШЕЊЕ:

Понекад треба бити досетљив, па можете смислити и своје решење:

Живим у Шуматовачкој улици. Станујем у Владике Данила бб. 🙂