Сокобањац или Сокобањчанин

Ових дана повела се расправа о исправном називу становника Сокобање. Трагајући за одговором, прелистах Правопис МС из 2010, неколике речнике, да бих се ,,вратила“ Стевановићевој граматици, а потврдила свој језички осећај консултацијом са професорима на Филозофском факултету.

Један од најпродуктивнијих творбених наставака за означавање имена становника места јесте суфикс – ац (Сoкобањ-ац), мада је једнако присутан и наставак -анин или – јанин (као у пр. Београдјанин-Београђанин). Није сасвим дефинисано у којим се случајевима употребљава један а кад други. Језик није математика, и упркос граматичким правилима или захваљујући њима, много је језичких недоумица решено, али понегде се сам језички осећај постарао за решење.

Никакво ме упознато правило не води до појма Бањчанин, сви које знам целог мог живота становнике суседне Сокобање (чак мислим да и писање назива места није добро прописао Правопис МС из 2010) називају Сокобањци. Чини се да је Сокобањчани постало присутно последњих година, чини се због тога што део становника ове познате бање уобичајени назив Сокобањац осећа са примесом подсмешљивости. (Можда се желе саживети са својим најбројнијим гостима и по основу творбеног наставка за име становника места, мада би и тада било Сокобан-јанин – Сокобањанин).

Због свега себе поверих поново: Сокобања-Сокобањ-анин – опет ми не звучи логичније од Сокобањац, а до оног Сокобањчанин никаквим аналогијама не успех да дођем. Препитах се тражећи сродне примере и наиђох на Миру Бањац и Славка Бањца. Њима изгледа не смета овај облик презимена. Консултовах своје факултетске професоре и закључих да језик изгледа не решава ничије комплексе.

У Правопису МС из 2010, који је у наш свакодневни живот унео више пометње него добробити, јер све може и овкао, и онако, па више нико не зна шт аје исправно док не завири у тај попис правила писњња у савременом трнеутку српског језика, дакле, тамо пише продев сокобањски, а не сокобањачки, што ме опет уверава да је исправније СОКОБАЊАЦ.

Но, постоји и неписано правило лексикографа – ако не знате како се шта именује, акцентује или озвучава, питајте становнике. Становници Сокобање данас себе називају – Сокобањци, али и Сокобањчани.

После свега, ходајући компромисним путевима савремене српске лингвистике која све више личи на млађу сестру бабе Смиљане, закључујем да је у овом случају исправно и СОКОБАЊАЦ, и СОКОБАЊЧАНИН, па и Сокобањанин.

Advertisements

Ој, дјевојко, селен велен

Ој Девојко, селен велен (нар. песма)

Ој Девојко, селен велен —
Не узвијај обрвама,
Не задаји јад момцима;
И мени си јад задала:
Коња водим, пешке одим;
Чизме носим, а бос одим;
Леба носим, а гладан сам;
Воду газим, а жедан сам.

Ао, ноно бјела

Клетва

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Риба и девојка, нар. песма

Дјевојка сједи крај мора,
Пак сама себи говори:
„Ах мили Боже и драги!
Има л` шта шире од мора?
Има л` што дуже од поља?
Има л` што брже од коња?
Има л` што слађе од меда?
Има л` што драже од брата?“
Говори риба из воде:
„Дјевојко, луда будало!
Шире је небо од мора,
Дуже је море од поља,
Брже су очи од коња,
Слађи је шећер од меда,
Дражи је драги од брата.“

Ако одеш прије мене, Јадранка Регоје

Ако одеш прије мене
наћи ћу те у дну ноћи.
Ако одеш прије мене
можда ћеш у снове доћи.
Ако одеш прије мене
бићеш облак, вјетар, дуга…
Ако одеш прије мене
дозваће те моја туга.
Ако одеш прије мене
јави ми се кроз кап кише.
Ако одеш прије мене
нек’ ти душа замирише
к’о влат траве, к’о купина,
к’о посљедња чаша вина.
Ако одеш прије мене
не постоји раздаљина.

Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Семинари и семинари…

Започињем овај чланак статистиком – данас је мој блог посетило 681 интернет корисник, за све време од 2011. прегледало је садржаје мог блога 1. 639.647 посетилаца, чак сам 1951 особу нагнала да прокоментарише неки садржај са блога, а најинтересантнији чланак прегледало је 3766 људи.

Можда некоме ова статистика није битна, али за мене која сам пре 6 година била техници наклоњен наставник српског који је познавао рад на тексту и основе рада на рачунару, ова статистика показује један сасвим другачији живот.

Како је започела моја интернет авантура?

Пре шест година привремено сам се удаљила од просвете (породиљско одсуство) и како ми је било досадно пријавила сам се на неколико електронских семинара. Сећам се да ме је један ( Матерњи језик и еколошка лингвистика) оборио с ногу, а други ми је преокренуо живот (Блог, фејсбук и твитер у настави). У наредним месецима пријавила сам се на све семинаре Славице Јурић (Заједница која учи) и Зорана Милојевића (ОК центар Бор) и заувек заљубила у електронске семинаре.

Спремна да ме половина колега прогласи лудом што уопште усхићено говорим о семинарима, а она друга осуди за замлаћивање на интернету, јер ништа без живе речи и папира, ја ћу навести у част овог другог живота којим сам знање из ,,првог“ учинила доступним за многе – зашто дајем предност електронским семинарима:

  • не морам да жртвујем суботу, свој омиљени и једва дочекани дан, како бих без дневнице седела у учионици и врло често слушала све оно чему су ме на факултету научили (хало, људи, све смо то већ једном слушали, сада нам треба идеје за нове генерације!!!)
  • могу да радим кад хоћу, одакле хоћу и колико хоћу;
  • више пута могу да пређем садржај који ми је интересантан и заиста могу да се бавим постављеним проблемом;
  • јефтинији су, а често квалитетнији (подсећају на производе који се продају кроз ,,мулти левел“ мреже – кавлитетом призивају нове кориснике);
  • повећавају информатичку писменост и дају више могућности за дијалог са одељенима интернет урођеника (наставници морају да схвате да ,,знање није знање знати, већ је знање знање дати“ а креда и табла данас у томе нису баш најефикаснији алат).

Стручно усавршавање је нормалан процес унапређивања сопственог рада и у складу је са напретком друштва. Оно је потреба, а не принуда. Учимо себе ради, да себи олакшамо улазак у учионицу, да учинимо час забавним не само деци већ и себи, да проценимо колико и како рећи родитељу истину о његовом детету… Семинари треба да скрате оно што бисмо годинама откривали сами.

Похађала сам десетине семинара, али на прсте могу да набројим оне обичне (неелекторнске) који су ме надахнули, а сваки електронски ми је дао толико материјала да сам и касније користила обрасце, упитнике, идеје одатле.

На крају –  ако је стручно усавршавање потреба, зашто га не прилагодити себи и учити – под својим условима и на начин на који то одговара сваком од нас?