Кратке фолклорне форме – идеја за час

После подсећања на кратке фолклорне форме – пословице, изреке, питалице, брзалице, разбрајалице, рекла сам како су се нека давна деца играла:) какав феномен – игра! и то не на мобилним телефонима, него неких лепих игара које су подразумевале велики број играча. Испоставило се да су се сви сетили доба пре школе и првих дана са учитељицама (када још није било поплаве мобилних :)), па смо се играли. Додуше, дечаци нису имали идеју, али су зато девојчице, пардон, моје девојке, имале много предлога – Окош бокош, Калино, нека разбрајалица на прстима с мушким именом :)…

И тако… забавили смо се и разбрајали:)

И скоро заборавих – ово је чувено 7/4 ОШ ,,Вожд Карађорђе’,  Алексинац без чијих ученика школске приредбе не би биле незаборавне:).

 

Пробни тест из српског, 2016.

Најпре сам мислила да ћутим, коме је још стало, али неки ђаволак ми не да мира. Пре него што Министарство почне да слави успешност ученика на пробном тесту из српског, осећам потребу да појасним – тест је био такве тежине да је сваки ученик са прелазном оценом могао да га скоро у потпуности реши, дакле за ,,двојкаше“.

И није страшно што је тест био лак, већ то што ће већина ученика имати утисак да много знају, а реално знање је на основом нивоу! Искрено, већину питања из овог теста наставници не постављају ни за основни ниво или најпростије речено ако ученик треба да препозна врсту речи, не указујемо му на очигледан одговор (осим ако ради по ИОП-у), а у питању бр. 7 управо је тако – упућивање на одговор, јер је постављено питање мање захтевно од оваквог: У следећим стиховима подвуци заменице.

Питам се зашто не стављамо пред децу праве проблеме, зашто их уљуљкавамо и чинимо неспособнима?! Коме је то у интересу? А ако не треба да познају граматику, зашто се онда тиме бавимо? Зашто програми нису прерађени? Шта глумимо целе године, тј. свих 8 година обавезног школовања?! А где су тек питања из Вештине читања, области најслабијих постигнућа? А попуњавање образаца или читање нелинеарног текста? Зар то нису функционална знања? Где су у овом тесту? Па, ту треба нешто сами да напишу, а пошто нисмо сигурни да то већина ученика зна, боље да избегнемо то искушење! Ех…

Не желим ни да мислим о другом сценарију – сад лак тест, следећи тежак, па наставници нису лепо оценили …

Ја сам један од оних наставника српског којима се свиђа концепт питања за завршни актуелан последњих неколико година (бар за српски) – усресређеност на функционално знање, а не на бубање. Чему бубање  нпр. значења падежа, ако ученици са говорног подручја где ја живим и даље кажу Идем у Нишу!?

Међутим, истовремено са овим новим концептом, дошло је и до снижавања захтева, па смо од поништавања непотпуних одговора, стигли до упутства за прегледање које каже да се призна одговор изречен у било ком облику, ако указује на тачно решење. И не говорим само о правопису типа тачан је одговор вук караџић, ако се изричито не тражи правописна тачност?! Молим вас, ако ученик, који више не мора да уђе у школу, не зна да напише име и презиме правописно тачно, па о чему онда треба да причамо ако говоримо о познавању српског језика? Или можда не треба да зна стандардни језик, јер то води дестандардизацији, и не треба ништа да зна о Нушићу, Домановићу, Вуку… генерацијама српских интелектуалаца, који су креирали српску историју?

Ове године деца су масовно прескакала питања у којима је текст био дуг, јер их је мрзело да читају! Десило се и да је у овогодишњем пробном тесту за питање из књижевности (20. питање) дат текст целе песме, замислите ЦЕЛА СТРАНА – и ко то да чита?! И деца су прескакала оваква питања! Успут, овакво цитирање песме било је непотребно, јер се није радило о Вештини читања, већ питању из Књижевности, дакле о знању стеченом у претходним разредима.

Закључујем да се и даље бавимо козметиком, а не суштином!

Да је процес лечења почео, имали бисмо програме усаглашене са стандардима, нови модел рада (можда модуларни), родитеље свесне да се деца за овај тип тестирања не могу спремити за месец дана, чак иако желе да приватним часовима умире савест и пребаце одговорност на наставнике, имали бисмо наставнике који виде јасну добробит свог залагања у очувању интересовања или макар симпатија деце за сопствени матерњи језик који трпи све друштвене фрустрације и ,,инглишленгвиџ“ нападе, и имали бисмо децу уверену да знање прави разлику!

Овако, привид стварности и даље је наша стварност!😦

Тест преузет са Зелене учионице, 26. 4. 2016. у 22:30 → pzi-srec5a1enje

И сви читају Ека и слушају Боувија…

Како гласи инструментал именице виљушка? ВИЉУШКОМ

Ко је написао Крваву бајку? ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Шта је родољубива песма? Песма у којој лирски субјект изражава љубав према домовини.

Наведи три дела Бранислава Нушића. ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, СУМЊИВО ЛИЦЕ, ХАЈДУЦИ.

Одлично, ово је знање које поседује ученик после завршеног обавезног осмогодишњег образовања у Србији. Онда исти тај ученик одлучи да потражи посао, јер сматра да је школовање губљење времена. Он већ зна да ради много тога. Најједноставније је, кажу му, потражити посао преко интернет огласа.

,,Аха, лепо…укуцам послови и…“ ПАП!

Преко продавца, оде у попуст за други производ, удес на путу за стадион, нови тарифни систем, биљка која лечи све болести… И тако, после два сата суфровања интернетом, безброј непотребних података преко којих није било могуће прелетети ,,јер – сад могу рећи – споро читам, опет дођох до класичног начина пријављивања на НСЗ. Али, муко моја! Зар оловка и папир нису иза мене?!“

НСЗ

– Молим Вас, попуните пријавни формулар!

,,Часком посла…“

Неколико минута касније

,,…мајку му, шта да пишем овде – интересовања? Све. Хоби – …па зар то није исто?! и ту ћу ставим Све. Познавање језика…А то је лако српски знам од рођења! Или се беше пише Српски? Србски?! грррррр!!!!!!

Ма знаш шта, ћу си нађем посо и без ови папири!“

Три дана касније

– Изволите господине, шеф ће вас сада примити!

,,Ау, где ли сам ово дошо. А, бре, брате, само конобар ћу будем, нећу ги оперишем мозак!“

– Добро дошли! Као што знате, имамо више кандидата са једнаком стручном спремом, али овај вид провере сасвим је уобичајена пракса. Кажите ми нешто о себи?

,,Уф, ово као да сам опет 5. разред!“ …

– Господине, хвала што сте се јавили, али већ сада могу рећи да ми желимо комуникативног кандидата. Верујемо да ћете ви исказати своје способности на неком адекватнијем месту. Желимо Вам много успеха у наредном покушају. И можда не би било лоше да потражите помоћ при попуњавању формулара неког ко познаје све падеже и ко је мало начитанији. Пријатан дан!

,,Види, мајку му, знам све падеже – номинатив: ко?шта? генитив – од кога? од чега? датив – према коме? према чему? …и сад ће он мени да каже да не знам падеже. Ма може он мало да иде у Топоници! И какву везу има читање са тражење посао?! Па, нећу ја д аим читам новине, ни причам бајке, кафу само да послужим!?

Овај мало дужи увод, сасвим добро указује на проблематику с којом се свакодневно срећу наставници српског језика, бар већина нас, која сматра да функционално знање није бубање година рођења писаца, нити наслова дела, ни дефиниција стилских средстава, а још мање правописних и граматичких правила и изузетака од правила.  Шта имам од користи ја као основношколски наставник што мој ученик уме да препозна падеже и њихова значења, ако напише реченицу и у њој падежна грешка карактеристична за беспадежно поднебље у коме живимо? Колико ми је важно да мој средњошколац зна шта је авангарда, и ко су њени представници, ако не схвата да је реч о антиратним правцима и новом виђењу света после рата? На крају, хоће ли им живот зависити од падежа, ликова и праваца?

Сасвим сигурно – живот неће, али квалитет живота и успешност и у послу готово 100% хоће!

Е, сад се већ смеје и она половина вас која је до сада негде хватала смисао написаног! Бићу можда успешнији инжењер, ако сам начитан? Не, бићеш 100% сигурно успешнији инжењер ако имаш богат фонд речи, комуникативан си, спреман за сарадњу и лако преносиш својим радницима оно што желиш. А комуникативност се стиче јавним говорењем, а да би могао да говориш, мораш имати богат фонд речи, а да би до њега дошао, мораш имати читалачку кондицију, тј. могућност да читаш са разумевањем и довољном брзином да ти за једну књигу не треба пола године!

Да се вратимо на почетак. Клинцима читамо бајке пред спавање једва чекајући да они сами почну читати. Онда се првачићи радују својим првим прочитаним књижицама. Затим још годину две као воле да читају, иако су игрице, серије и фарме много интересантније. А баш је видело како родитељи цело вече читају! Онда долази кобни 5. разред и време досадних школских лектира. Додуше, исте наслове читала је и моја баба, али ко ће па да мења програме сваких педесет година! А онда и ови наставници што притискају, као да је читање битно колико и нега зуба! Можеш мислити колко је то шунтаво! Наравно, спасићу ја свог наследника!

Онда се у ово језикомудрованије и нечиталачкоспасаваније укључују и родитељи углавном од 5. разреда творећи симбиотички организам са својим млађахним потомком у чијој се узајамности тачно зна ко шта ради – тата плаћа часове граматике за предстојећи тест, мама чита лектиру која се ради наредне недеље. Затим тата пише домаћи, а мама чита песмицу наглас како би породична узданица запамтила, издекламовала и на породична прса метнула једну петицу да јој се комшинице диве, а рођаци завиде!

А онда ако убеде свог наследника или своју принцезу да је диплома ипак битна, и крене дете у средњу школу, зар ће да дозволе да се дете мучи и чита?! И шта та замишља па тражи да се купе читанке?! Нисам ја бунике кео, па ћу детету за школу књиге да купујем кад му је нови мобилни потребнији. Где сви да имају, а моје дете да нема, читанке ионако ником не требају!

И тако дођосмо до оног малог народа који се дичи највећим сајмом књига у окружењу, а књиге носи као модни детаљ. И сви читају Ека и слушају Боувија…

преузимање

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења.:)

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“:). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде.:)

Градимир Стојковић

Када сам спремала матурски рад о Његошу, обожаваном писцу због кога сам и изабрала студије књижевности, моја средошколска професорка рекла је да очекује да се појавим на одбрани у црногорској ношњи спремна да заиграм коло као насред цетињског гувна. А онда ми је рекла, после два месеца рада на теми – кад одеш кући, лепо се наједи и седни да пишеш рад испочетка! :) А све због тога што кад сам одушевљена нечим, желим својим одушевљењем и друге да заразим, па моје усхићење постане разливено и неефикасно.

Онда сам научила да спутавам своје мисли и осећања и јасно кажем оно што желим. Писац кога сам насловом најавила неће замерити стилску разливеност, јер се о његовом делу не може говорити сведено и смирено с обзиром да се ради о писцу серијала о најчувенијем српском хајдуку после Малог Радојице, оном о чијим догодовштинама читају и лоши ђаци, о писцу кога представљају најчитанијим писцем за децу ових простора, а који за себе каже да је само обичан човек који воли да деца читају.

Љубав према романима Градимира Стојковића за мене била је љубав на први поглед, онда када смо као студенти добили на читање тетралогију о најчувенијем београдском хајдуку – Глигорију Пецикози. Док сам читала прву књигу, размишљала сам о свим оним девојчицама и дечацима који долазе у нову средину, а ни не помислимо колико је тешко привикавање на ново друштво, навике, обичаје и моду; код друге књиге била сам одушевљена могућношћу да све оне досадне старомодне школске лектире буду освежене једном савременом дечачком авантуром на Дунаву; трећа књига вратила ми је сећање на немир својих средњошколских дана, када сам и сама често желела да се послужим олуком а не степеницама, али нисам се усуђивала – ни тада, не бих ваљда ни сада – Хајдук је то урадио за мене:); четврта књига заузела је и заувек остала на посебном месту моје душе. Читајући је, тада сам замишљала себе с друге стране у својој бившој школи, касније сам почињала своју страницу летописа у неким другим школама драматизацијом Хајдука за школске свечаности, а сада сваке године нову генерацију упознајем са Хајдуком и уживам у њиховом неодбијању да прочитају! А то је сан и наставника, и писца.:)

Ове године, Ауторски тим ,,Читалића“, акције у неговању и развијању вештине читања и разумевања прочитаног, понудио је основцима широм Србије, Балкана и српске дијаспоре наслове неких Градимирових дела – Хајдук у Београду, Хајдук против ветрењача, Све моје глупости, са жељом да им понуди интересантно и поучно штиво, које ће усмеравати њихове читалачке навике. Уз то, Градимир је био песник домаћин ,,Читалића 2015.“ у Алексинцу маја 2015.

Својом приврженошћу промоцији читалаштва и подршком акцији ,,Читалића“ на радост Ауторског тима, Градимир је пристао да уз Виолету Јовић и Власту Ценића, понесе скромну, али свим Читалићима посебну титулу – ,,Амбасадора Читалића“ једне мале читалачке државе која се сваке године у мају расцвета жагором деце и наставника у некој другој школи Србије.:)

града

Интервјуом са Градимиром Стојковићем, који сам приредила за часопис Друштва школских библиотекара Србије, желим да завршим, надам се, на почетку првог или поновног читања Градимирових дела.:)

Интервју са Градимиром Стојковићем

Тешко је говорити о писцима омиљених књига, јер од велике жеље да се представе на најбољи начин својим саговорницима, покуља бујица мисли, идеја, одломака, па на крају заглуши и говорника, и слушаоца. Можда је најбоље о Градимиру Стојковићу говорио Драгомир Ћулафић давне 1997. године:

Времеплов капетана Градимира Стојковића

Градимира Стојковића већ дуже од једне деценије бије глас да је „најпопуларнији писац”, уз то још и „најподеранији хајдук”. И, збиља, његове књиге у библиотекама су лако препознатљиве, као да никада нису биле нове, увек исто искрзане, савијене, изломљене, а кад отворите књигу, испадне по који лист, као да сте затресли јесење стабло. Његове књиге не пате од усамљености, једни их враћају, други их одмах односе, оне, у ствари, не станују у библиотеци. А онај који их врати, обично пита, као дете коме су се усладили колачи, има ли још. А Градимир Стојковић је благодарна душа, зна он добро шта деца и млади воле, па седне и напише нову књигу. Свеједно да ли је то роман, збирка песама или прича. Свуда је он један Градимир Стојковић, јасан, читак и питак, занимљив, узбудљив, писац који зна да нема приче без приче, који уме као нико да вас заголица, помази, засмеје, али и уозбиљи, зачуди, да вас натера и да поцрвените, он, једноставно, не воли оне што даве, досађују и гњаве, на страни је дечјих слобода и увек „гласа за љубав”.

 

Школски библиотекар: Ви сте последњих двадесет година најчитанији прозни писац за децу. Многи кажу да деца не воле да читају; ми, школски библиотекари, сведоци смо дечје наклоности према књигама, али одређеним. Наравно, Ваше су у самом врху по броју корисника. Шта ви кажете – да ли деца воле да читају или је то давно заборављена дисциплина?

Градимир Стојковић: Нисам сигуран да сам још увек најчитанији прозни писац за децу. Дошло је време, свакако, да неко млађи, другачији и свежији, преузме ту улогу. Само, и проза намењена деци мења облик.

Нема више правог i grada1999романа, чак ни правих прича. А ако и постоји оно што наликује романескном облику, то више није писано тако да буде занимљиво обичном, школском читаоцу. И проза „намењена деци“, као и она „намењена одраслима“ постају све неразумљивија, дакле постају намењена елитизованом читаоцу. Али то је мало сложенија тема, и мислим да јој овде није овде место. Напокон, чини ми се да читање још увек није „заборављена дисциплина“, бар не док су нам деца у основној школи.

Школски библиотекар: Можете ли описати Ваш најдражи сусрет са читаоцима?

Градимир Стојковић: На жалост, не могу! У мом тзв. књижевном животу било је на хиљаде сусрета, а мислим да је готово сваки од њих био посебан на свој начин. Не памтим их, бар не толико. Могу да издвојим понеки сусрет са необичним догодовштинама, а то се, ипак, не може назвати најдражим, зар не?

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку младим читаоцима?

Градимир Стојковић: Имам – читајте књиге!

Школски библиотекар: Можете ли навести, за будуће читаоце и писце, неке од својих омиљених књига?

Градимир Стојковић: За млађе: А. А. Милн: Вини Пу; Јан Лари: Карик и Ваља; В. Осејева: Васек Трубачов; Кенет Грејем: Ветар у врбаку; Димитар Инкиов: Ја и моја сестра Клара; Весна Видојевић Гајовић: Пуженко и његова кућица; Милоје Радовић: Продавци смеха; Гордана Тимотијевић: Кутија за звезде

За мало старије: Гроздана Олујић: Гласам за љубав; Миленко Матицки: Журка; Славка Петковић Грујучић: Љубав на први корак; Весна Алексић: Карта за летење; Драган Лукић: Појављивање великих девојчица

Видите, нема оних, свима познатих писаца, која деца и овако и онако читају или морају да читају. Њих сам намерно прескочио, што не значи да их не препоручујем, напротив!

Школски библиотекар: Велики део свог радног века провели сте као школски медијатекар. Неки кажу да је ова професија код нас тек у заметку, други и то оспоравају, трећи проблем технолошких вишкова решавају овим радним местом – шта Ви мислите о свему?

Градимир Стојковић: О свему томе не мислим ништа посебно. Већ сам дуго ван тих токова, али школска библиотека/медијатека мора да постоји. И у њој морају да раде врло, врло стручни људи, не технолошки вишкови. С таквим стварима није се играти. Да ли ововремски министри, поред својих министарских звања, имају и образовања нешто више од основне школе? Јер ако су послењи пут одлазили у библиотеку док су били основци, не вреди им ништа објашњавати. А понашају се управо тако, на жалост.

Школски библиотекар: Очигледно је да библиотекарство све више наликује медијатекарству и да ће будућност библиотекарства бити пружање информација у сваком облику – електронском највише. Да ли смо на путу да таблети замене књиге?

Градимир Стојковић: Неће таблети заменити књиге, то је извесно. Није фотографија заменила сликарство, није филм заменио позориште, мада је код књиге будућност специфичија: чини се да ће књига постати екслузива доступна само онима чија је истинска култура далеко изнад ове коју стварамо народу по узору на евроамерички модел. Дакле, књигу ће читати пробрани и изабрани, остали ће се занимати таблетима и сличним будућим изумима за безнапорно битисање онога што данас називамо човечијим умом.

Школски библиотекар: Знамо да нам деца више времена проводе на Фејсбуку него у учионицама, а и кад су у учионици, често су на Фејсбуку. Шта мислите о друштвеним мрежама и њиховој примени у настави? Да ли је Фејсбук благослов или пошаст 21. века?

Градимир Стојковић: Ни једно, нити друго. Фејсбук је управо оно о чему сам малочас писао: ствар народне (не)културе по узору на евроамерички модел. Само смо криви за то. Кукамо да нам деца проводе време за рачунаром, да не излазе из соба, да се не играју, да су отуђена од света и једно од другога. A ко их томе учи? Нађите бар један (за савремену децу) довољан разлог да се играју нпр школице, или кликера, а да не спомињем жмурке, нека бије, што, претпостављам, не знају чак ни њихови родитељи! Спорт? Тренирају клинци од пет-шест година да би постали једнога дана професионалци, па зарађивали голиму лове, наравно. Фејсбук је, дакле, последица и нема говора о некаквој примени у настави. Једино да би се мувало, можда.

i hajduk2Школски библиотекар: Ваш Хајдук је књига коју читају и лоши ђаци. Многи писци се упињу да „уђу“ у школску лектиру, Ви сте већ тамо, али не тако срећни тим статусом, јер не можете да контролишете дистрибуцију, па самим тим ни ауторска права. Да ли се у Србији може живети од писања?

Градимир Стојковић: Грешка! Ниједна књига о Хајдуку није у школској лектири! Можда само онако: по слободном избору. Никада не бих дозволио да било која моја књига буде у лектири. Лектира је морање. Не бих да ми деца замрзе књигу, јер морају да је читају! Уосталом, ко мене, аутора, пита!? А што се тиче ауторских права, хајде да о томе не причамо! У Србији то не постоји. Бољерећи зависи од односа издавача према аутору. Ту тренутно имам среће, јер је мој данас примарни издавач Пчелица из Чачка, поштен и одговоран. До пре пет-шест година живео сам од писања. Данас не. Данас буквално од писања не живи нико, а од умешности у пласирању себе и својих дела живи једва десетак људи у овој области званој „књижевност намењена деци и младима“.

Школски библиотекар: Увек ме је интересовало да ли постоји неки прототип за лик Глигорија Пецикозе. Можете ли рећи нешто о томе?

Градимир Стојковић: Не постоји прототип. Хајдук је скуп неколицине ликова клинаца из мог просветарског живота, оних који су долазили у Београд отуда, „Богу иза кичме“, па урањали у београдски живот. А Београд је био као из оног вица: „пливај сине или се удави“. Хајдук је рађен по судбинама клинаца који су испливали и постали часни и вредни људи. Има и нешто мојега, наравно: мисли као ја, као онај који га је осмислио и написао.

Школски библиотекар: У тешким временима, а чини ми се да су у Србији увек таква, каже велики писац да се Библија отвара на својим најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне речи као једини израз. Кад ћутање говори више од речи?

Градимир Стојковић: Аух! Озбиљно питање за неозбиљног „дечјег писца“. Dавно, давно у доба када сам мислио да сам „озбиљан“ песник, тј. у доба моје младости, написао сам и објавио у другој својој књизи „Туђа врата“ један стих. Нека он буде одговор (јер паметније ништа не могу да смислим): ЋУТАЊЕ ЧЕСТО НА ГОВОР ЛИЧИ.

Школски библиотекар: Да ли је битније оно што је у нама од оног што је око нас?

Градимир Стојковић: Ето, опет! Не волим да будем толико озбиљан, а терате ме на то! Када сам био мали учили су ме, углавном, да је јако важно оно што је око мене и да треба да се „понашам“ тако да будем као то око мене. Када сам се први пут побунио, јер ми је било битније оно што је у мени од онога што ме окружује, а то је било кад сам са први пут истински, до ушију заљубио у, по ономе што ми је околина моја говорила, „погрешну девојку“, урадио сам (по свом обичају) околини за инат – оженио сам се.

Школски библиотекар: Вреди ли борити се? Наведите неки пример.

Градимир Стојковић: Вреди, па иако знаш да је узалуд. Пример? У раном детињству перфорирало ми је слепо црево, довезен сам сеоским колима из Мраморка у Панчево и стављен на операциони сто клинички мртав. Преживео сам. Као маторог погодио ме је мождани удар – нисам могао да говорим. За писца – језиво! Преживео сам. За непуна два месеца сам се вратио у нормалу: и говорио, и писао. Изборио сам се. Оперисали су ме потом. Рекоше ми да 25% преживи такву операцију. Преживео сам. И, шта велите, вредили се борити?

Школски библиотекар: Препреке на путу до циља нас јачају или слабе?

Градимир Стојковић: А има ли пута без препрека?

Школски библиотекар: Тешкоће су лакше уз…

Градимир Стојковић: …неког ко је на твојој страни: мајка, пријатељ, девојка, жена, а на крају, кад останеш сам, лакше су уз могућност да се склониш у сан.

Школски библиотекар: Да ли је тачно да је победа могућа све док постоји нада?

Градимир Стојковић: Питајте Наду.

Школски библиотекар: Да ли су различитости дар или проклетство људи?

Градимир Стојковић: Ма, откуда!? Ни дар нити проклетство – различитости су нормалне.

Школски библиотекар: Вреди ли данас пословица „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се?“

Градимир Стојковић: Не знам. Чинио сам и добро и зло. Кајао сам се и покајао безброј пута и због зла и због добра. А мало, тако мало сам се надао – увек безуспешно.

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку за колеге школске библиотекаре и медијатекаре?

Градимир Стојковић: Будите истрајни у свом светом послу, јер сте углавном ви последња острва културе у дечјим животима.

Разговорала са Градимиром Стојковићем
Маја Радоман Цветићанин

преузето са
 http://www.skolskibibliotekari.edu.rs/glavni/aktivnosti/publikacije/casopis/55-izdavacka_delatnost/casopis/123-gradimir_stojkovic,
19.02.2016.

Још о Градимиру Стојковићу овде, а после правац библиотека или књижара!:)