Радови у Бази знања 2013.

Маја и ,,опипљиве” награде – неспојиве категорије! Зато су и ове године моји радови послати на конкурс Креативне школе ушли у Базу да служе колегама у раду

1. Јазавац пред судом, радила са колегиницама Горданом Мацић и Аном Милутиновић, професорима српског језика;

2. пројекат ,,Јесен стиже, време да се женим”, школски пројекат више наставника ОШ ,,Војвода Пријезда” – Сталаћ, 3 огледна часа припремила са колегиницама Зорицом Мишов, проф. српског језика, и Амиром Јаковљевић, проф. енглеског језика.

Завршна манифестација Читалића 2013.

У среду, 22. маја у 12 сати у великој сали Дома културе у Алексинцу свечано ће бити уручене награде најуспешнијим читаоцима кликерашима, маратонцима и креативцима из 7 школа алексиначке општине:

1. ОШ ,,Десанка Максимовић” – Катун,

2. ОШ ,,Јован Јовановић Змај” – Алексиначки Рудник,

3. ОШ ,,Вожд Карађорђе” – Алексинац,

4. ОШ ,,Стојан Живковић Столе” – Трњане,

5. ОШ ,,Аца Синадиновић” – Лоћика,

6. ОШ ,,Вук Караџић” – Житковац,

7. ОШ ,,Љупче Николић” – Алексинац.

Ова акција промовисања књиге и читања, коју су покренули школски библиотекари Општине Алексинац окупила је око 800 ученика ове општине, велики број учитеља и наставника српског, али и 4 издавачке куће (Едука, Клет, Лагуна и Креативни центар) које су школским библиотекама донирали око 100 књига.

Акција је реализована и у ОШ ,,Војвода Пријезда”-Сталаћ и ОШ ,,Доситеј Обрадовић”-Ћићевац уз подршку народне библиотеке Ћићевац, која је обезбедила бесплатне чланарине за науспешније, као и уз подршку самих школа, које су обезбедиле књиге и  беџеве за науспешније, као и захвалнице свим учесницима пројекта.

Како је цела акција промовисана путем овог блога, многи су сазнали за наше активности, неки се и придружили. Учитељица Селена Андрејевић из ОШ ,,Десанка Максимовић” - Зајечар прикључила је пројекту 24 ученика 3/3. На жалост, она није наишла на разумевање народне библиотеке у том граду, још увек се довија да обезбеди награде најуспешнијима, али је срећан што је успела децу да анимира да читају, што је и једна ученица која ради по ИОП-у радо учествовала у акцији, што су деца срећна и пуна неких нових схватања књ. дела…

И учитељица Гордана Јаневска са својим другацима из ОШ ,,Димитрије Тодоровић Каплар”-Књажевац придружили су се нашем пројекту.

Бројке се још пишу, резултати своде,  али су сви чланови пројектних тимова у свим школама врло задовољни постигнућем и свесни да нису била узалудна сва она вишемесечна састанчења, усаглашавања, нењрвирања, гласања и преглсавања, координација и комуникација са шумовима и без њих! ЧИТАЛИЋИ су победници!

22. мај, 22:30

Завршне манифестације у Сталаћу 15. маја, у Ћићевцу 21. маја и у Алексинцу 22. маја омогућиле да се осмехнути Читалићи уз игру, певање и песнике радују успеху шестомесечног рада.

Кликни на слику ЧИТАЛИЋА изнад да видиш како смо се радовали

Књижевни родови

Књижевни родови у виду мапе ума:

Приче о Нику, Хемингвеј

Марија Дејановић, семинарски рад

У В О Д

 

„- Је ли тешко умрети, тата?

- Не, ја мислим да је прилично лако, ник.

То све зависи…“[1]

 

 

Хемингвеј се родио 21. јула 1989. године у предграђу Чикага. Његов отац Кларенс био је психијатар који је волео живот спортисте и ловца, док су његову мајку Грејс привлачиле музика и религија. Ернест је покупио особине оба родитеља. Био је ловац, спортиста, али и уметник савршено предан свом позиву.

 Рођен је као друго од шесторо деце, а имао је једног брата и четири сестре. Тврдио је да не воли своје име јер га подсећа на наивног и приглупог јунака драме Оскара Вајлда Важно је звати се Ернест. Док је ишао школу, није седео у првим клупама, али то што није био међу најбољим ђацима, није му сметало да постане уредник школског листа јер је умео чисто и лепо да пише. Од 1913. до 1917. године похађао је средњу школу Oak Park и River Forest где је развио љубав према спорту. Бавио се боксом, атлетиком, полом и фудбалом.

С обзиром на то да је занемарио класично универзитетско образовање, потражио је запослење у листу Сигар, једном од познатијих часописа тог времена који је излазио у Канзас Ситију. Потом се запослио и као репортер у листу Канзас Цитy Стар. Тамо је новим начином писања поставио темеље својој будућој каријери писца. Почео је да користи кратке реченице, уводе и снажан изворни енглески језик.

 Авантуристички дух и активизам нису му давали мира, па га је урођена радозналост гонила у истраживање не само свакодневних појава, већ и оних којима се човек нада да неће постати део његовог искиства. Када је почео Први светски рат, пријавио се Црвеном крсту да би већ 1918. године, као шофер амбулантних кола, био упућен је у америчку санитетску јединицу у Италији. Са непуних деветнаест година, те 1918. године, био је рањен. Ово искуство никада није заборавио, па су насиље и рат постале битне теме његовог књижевног опуса.

Хемингвеј је волео живот чији су синоними путовања, лов, корида, пиће, жене. Зато је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента.

Језик Хероја на магарцу Миодрага Булатовића, Јована Новковић

УВОД

 

,, Ако га не пустим да уђе у Удружење књижевника кроз врата,

тај ће кад-тад ући кроз димњак.“

Иво Андрић

 

Српска је књижевност препуна великих талената, људи посебне духовности, урођене елоквенције, осећајника који добро запажају живот и његове ситнице. Ипак, мало је храбрих. На нашим просторима у целом десетвековљу само пар њих – Свети Сава, Вук Караџић и  Миодраг Булатовић, сва тројица спремна да постављају темеље и руше стереотипе. Да би градили, морали су рушити, а да би срушили, морали су имати шта ново и право понудити.

У временима зла, уметник има потребу да проговори снажније од обичних људи, да се његов глас јаче и дуже чује. Бити уметник рушилац стереотипа, тешко је и у много либералнијим друштвима, а у народу који у генетски код уткива митску прошлост звуком десетерца, свако ко руши стереотипе и жигоше рат као катастрофу у којој нема „правих“, унапред је осуђен на жиг.

Миодраг Булатовић је рођен у Окладима, селу поред Бијелог Поља, 20. фебруара 1930, а умро у 61. години живота и Игалу. Преживео је стрељање оца, ратне страхоте, глад и оскудицу. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на  Беогадском универзитету је студирао психологију и књижевност. Нередовно школовање, судбина сирочета и тежак живот нису му сметали да постане један од најпознатијих писаца модерне српске књижевности, али и врстан познавалац главних европских језика – француског, италијанског, немачког, енглескоги. Брзо је учио и друге стране језике, најчешће уз преводиоце својих књига на све европске језике, јер су уз дела Ива Андрића, његови романији најчешће превођени са српског на друге европске језике.

Био је романописац и драматичар. Најпознатија дела су му: Ђаволи долазе (1955), Вук и звоно (1958), Црвени петао лети према небу (1959), Херој на магарцу (1967), Рат је био бољи (1969), а за роман Људи са четири прста (1975) добио је НИН-ову награду 1975. После тога настали су романи Пети прст (1977), Gullo Gullo (1983) и Тетовирање срца. 

Миодрага Булатовића, људи из књижевних кругова чешће су називали српским Бокачом, Раблеом или Сервантесом, него његовим надивком. Дакле, својим ванредним телантом и начином његовог испољавања сврстао се међу највеће браниоце људског разума у савременој књижевној историји. Сваким својим делом Булатовић потврђује ово виђење својих савременика увек се изнова сусревши у стварању са вечном муком савремених стваралаца – како не заћутати, како рећи, све рећи, а не настрадати од оних који имају моћ и одређују шта је истина, а од света праве место несреће? Јесу ли сви нараштаји и сва времена иста? Како сачувати ведрину у тминама света, како бити јавно активан, а остати слободан, независан дух?

Кад на овим нашим просторима дар и памет мачеве укрсте са охолошћу и незнањем, обично посустану ови први, животворнији, али безвласни. Миодраг Булатовић не припада ни овима што одустају, ни овима што владају. Обавеза према ванредном таленту и психолошки склоп писца који види неправду и урличе против ње, нису му дозволили да безвласност победи. Зато, Булатовић тамо где се мешају зуби и мозгови узвраћа несуздржаним смехом, гротеском, ругалицом. Он не негира сурову стварност, а жели је демаскирати. Зато исмева и деградира рушећи све стеротипе који продужавају време зла.

Туђ међу својима, оригиналан међу туђима, био је спреман и на ломаче и на париску славу. Говорио је својим гласом без страха од одмазде и свестан висина у које су га позвани уздигли. И једним, и другим образом заслужио је да његово дело стоји равноправно са најлепшим словенским приповедачима – Достојевским и Бором Станковићем.

 

Језик романа  Херој на Магарцу

 

 

О књижевном делу Миодрага Булатовића написане су хиљаде страница. Речено је да је његових седам томова: Ђаволи долазе, Вук и звоно, Црвени петао лети према небу, Херој на магарцу, Рат је био бољи, Људи с четири прста и Гулло гулло, пуно чуда којих само његова уста беху кадра да их изговоре. „Булатовић није гледао неизбежни и незагледани камен живота, већ људе (свакојаке) и њихове приче и судбине. Ако у овим причама нема љубави и нема самилости, у њима има много туге, много јада, много промашености. Свако ту хоће да постане своје усамљеничко острво, а у ствари су сви тужна, замагљена, изгубљена острва.“ [1]

После низа стваралаца епских оквира, јавио се у српској књижевности човек који је највеће зло натерао да пева. Стављен пред загонетку допирања до  ума оних чија су дела оличење зла, писац одлучује да их и саме саблазни не би ли их поколебао у нељудским намерама. Језик Булатовићевих дела, па и Хероја на магарцу препун је псовки и опсцених израза:

„Кажи да ћеш се сликати са мном“, рече Марика мазно.

Пуковник је ћутао, ослушкивао пулсирање својих муда.

„Ако не обећаш – нема од јеба ништа!“ рече девојка и цимну му мошње.“[2]

 Ипак, они нису у функцији секса и сексуалности, јер Булатовић се сваким овим изразом, сваким описом у ствари руга.  У његовим исказима нема јефтине поруге, краткотрајног позива на смех. Он се на сваком кораку труди да се ,,руга” свету и то дубоко и разложно:

„Рећи ћу да су и синоћ код тебе били другови из оне твоје Свјетске револуције, то јест уз штаба Петсто прве црногорске армије…Они су по оду прострли пелерине од наших офарбаних шатора. Јебали су се говорећи ти да је борба против фашизма истовремено и борба за слободну љубав. Другарице су дахтале, плазиле језичине као кучке, док су другови торпедовали помињући имена наших дивизија и називе црногорских армија.“ [3]

Милош Ковачевић и савремени српски језик, Маша Симоновић

УВОД

 

Говорењем о судбини српског језика данас се баве више удружења за заштиту ћирилице, него институције у чијем називу стоји одредница српски језик. Ћирилицу бране љубитељи калиграфије, правописом се баве наставници ентузијасти, граматичку норму одређују аутори многобројних основношколских уџбеника, по броју неписмених српски језик жалосно се може похвалити двоцифреним бројем, а српски језик који се вољом моћника трансформише у хрватски, бошњачки, црногорски бране новинари. Старо је правило да су изузеци потврда тачности изнесене тезе, па тако и рад проф. Милоша Ковачевића, једног од водећих српских лингвиста представља потврду правила.

Милош Ковачевић рођен је у Пресједовцу код Калиновика, ФНРЈ, 31. март а1953. Доктор је лингвистичких наука и редовни професор за Савремени српски језик, Синтаксу, Стилистику и Општу лингвистику.

Радио је на Филолошком факултету у Београду, Филолошком факултету Рурског универзитета у Бохуму, филозофским факултетима у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Петрињи, Бањалуци и Српском Сарајеву. Сада је запослен као редовни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу(ФИЛУМ).

Области његовог интересовања су синтакса, семантика, стилистика и историја српскога књижевног језика.

У више од 300 научних и стручних радова, 16 уџбеника  српскога језика за основну и средњу школу, 16 књига, много усмених предавања Милош Ковачевић износи своје ставове о данашњем статусу српског језика борећи се за истину о нашем језику и писму.

 

 

 

ПОГЛЕДИ МИЛОША КОВАЧЕВИЋА НА

САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Једну од студија Милош Ковачевић почиње спомињањем Вука:

„Тешко је данас било шта рећи о Вуку што није речено. О Вуковом животу и раду написане су двије исцрпне монографије (Стојановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немогуће „ископати“ какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту…“

Проф. Ковачевић уопште не оспорава Вукова решења и чини се да не припада групи савремених лингвиста који Вука сматрају инсајдером великохрватског подухвата отимања српског језика и ћирилице. У студији Значај Дубровника за стандардизацију српског књижевног језика Ковачевић разматра Вуков „сусрет“ са Дубровником на исход његове језичке реформе. Вук је запазио у језику становника Дубровника ијекавско јотовање и глас х. Управо су ове две језичке одлике „имале далекосежан значај за систем и структуру каснијег Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Те двије „разлике“ критеријална су основа у измјени Вукових теоријских погледа на српски језик и/или његову стандардизацију. За Вука је дотада, могло би се рећи, једини и основни критеријум био критеријум грађе.“ [1]

У завршници Читалића 2013.

Читалачка значка Читалићи 2013. полако се приближава крају, односно такмичењу КЛИКЕРАША и избору КРЕАТИВАЦА и МАРАТОНАЦА, припремају се похвалнице, обезбеђују наградице, а ја сам срећна што могу да кажем да више општина учествује у реализацији ове манифестације у којој није битно победити, већ учествовати, јер она промовише књигу и читање, а не такмичење.

И пре него почнемо да сводимо рачуницу о броју учесника, реализатора, координатора, јавних и школских библиотека, донираних књига и подржавалаца, ево мале помоћи при изради похвалница.