Није уобичајено да се најављују наредни бројеви публикација, али ето, ми, с дозволом уредника Обрена Ристића и наравно аутора др Недељка Богдановића, имамо задовољство да најавимо један текст из наредног броја Истока (Књажевац) и то кроз неколико фрагмената:
…
У назначеном смислу указаћемо на још неке резултате малих општина (југо)источне Србије, изостављајући Ниш, јер он није мали, као ни Зајечар, али и Прокупље и Дољевац, где, захваљујући агилним појединцима, али и локалним установама, резултата има, али нам лично нису довољно познати.
Разуме се, свестан сам да ће неко већ рећи „Сви смо ми мали”, али да има и оних који ће додати „Нема великих и малих, сви смо велики у својој величини”, а и једно и друго је демагогогија. Иста онаква у вези са тврдњом провинције да ,,провинције нема”. Има, па управо је провинцијски дух формулисао тврдњу да провинције нема, односно ‒ не желимо да је има и да смо ми, у ствари ‒ она!
Има и малих средина, по многим мерилима. Не би народ бадава измислио појмове као велико срце, ситна душа и сличне.
Али зар није боље кад се у малој средини ураде велике ствари, него кад се у великој средини уради нешто што није велико, што је испод величине средине, или не уради оно што је морало баш ту да буде урађено, на што је та средина због свога атрибута и обавезна. Склони смо да то и прећутимо, да опростимо изневерена очекивања, да не казнимо оне што су могли више, што су били дужни да ураде више а нису (а за то су неки бирани, неки дотирани!). Да ли је тај наш став оправдан или није? Мени лично то се чини неморалним, иако сам склон помирењу и прећуткивању, пренебрегавању. И та моја особина није за похвалу, а није ни само моја. Али зато ми је много криво кад се пренебрегне оно друго, кад се прећути да је у малој средини урађено нешто велико, па га прећуткује и сама та средина (чини се да је то некад зато што ту бораве и ситне душе, а можда и зато што се некако снуждило и оно велико срце), али, вероватно са других разлога и она велика средина, као да се ван ње није ништа десило, односно: кад се ту није догодило, није важно што се тамо десило. Тамо се одавде не види… Они који су нешто створили, скоро су на ивици помисли: добро је што нас не куде, ако већ нисмо заслужили похвалу. Искренији, кад год се спомене виши и јачи имају и конкретније формулације: Добро је док не бију!, а то важи и за остварења на културном плану, макар и у пренесеном значењу овога израза.
…
Зашто се све ово у малим срединама ради? А зашто се у већим и великим срединама не ради?
…
Али, има још разлога за то, а један би се могао схватити основним, кључним, поштеним.
У условима кад постоје генерације које је заобишао рат, кад се неко родио, школовао, па деценијама одрађује свој друштвени задатак и своју личну судбину (да не речемо: проклетсво), онда и у малим срединама, нарочито у нашем времену кад су комуникације широке, лако доступне, од више руку (штампа, интернет), може онај коме је бог дао бистрину, школа знање, да свој дар оплемени и припреми задацима који нису везани за искључиво поднебље. Значи, има магистара, сада мастера, и доскора и изван цент(а)ра, који имају и више мотива него они из центра, јер мора да се доказују, да би се препоручили центру (ако и ово није израз провинцијског духа?!), а ако су од те руке, онда често могу бити у предности, јер имају базу, живе на извору, део су стварности коју истражују. Тако је са онима који испитују материјалне и духовне вредности тамо где оне постоје. То у методолошком смислу може бити и сметња, јер се неке ствари боље виде ако је посматрач мало измакнут. Али ни онда се не може порећи чињеница да објективан истраживач има ненадокнадиву предност кад се истражује његов матерњи говор, породични односи у његовој средини, славе и други обичаји у којима и сам учествује, веровање и знање његових ближњих, па и природна средина коју живи и коју истражује (ваздух, вода, клима, биљни и животињски свет…).
Зашто то не би искористио онај ко то види, уме да промисли, и зна да опише?! Макар и из танког ината да уради оно што други неће, или не може. И онда настане и запис на изворној грађи, чланак с подацима који су део живе стварности, тумачење које се темељи на народном искуству. Такви прилози науци могу бити доиста драгоцени, и обично су тако и оцењивани од оних који не болују од зависти, и који су спремни да признају и туђе заслуге. О оним другима овде није реч (Овде ми је у свести лист Караџић са почетка XX века, са чланчићима сличним неким духовним драгуљима чија вредност расте са протоком времена).
Зато се и покрећу публикације као наши зборници са завичајном тематиком, појединачна издања о некој историјској или културној појави коју је званична наука заобишла, или је још није дотакла.
Истраживачи-аутори буду срећни што им је локална заједница, макар прекоруке, помогла да се њихов рад одштампа. Потписник ових редова може посведочити да вероватно те књиге неће бити у излогу књижара који су испуњени дечјим играчкама, неће бити у витрини челника локалне самоуправе, због прескромне опреме нису згодне ни за неке поклоне, неће се њима хвалити ни они који су ,,одобрили” помоћ, јер ,,шта, па, тај зна!”, ,,знам га кад је овце пасао!”, с ким ли се он све дружи, за кога ради…, а оно што је написао и описао чуо је од своје бабе…?! Све је то записано у судбини научног радника изван цент(а)ра, а још и кад је књижевник, па почне ,,да се замлаћује”, онда одједном оживе речи пок. др Драгише Витошевића, уредника давно угашеног Расковника, часописа за културу села, и аутора антологије сељака песника, Орфеј међу шљивама, које је написао још 1963. године у предговору ове књиге. Тамо стоји отприликао овако, и то кад се спомене положај ствараоца-сељака, а то би важило и за научника у провинцији: ,,Градска реч фантаста има у селу далеко свирепији синоним – замлата” . Ето ти сад, и ето ти толико.
Да, на крају, поново подсетимо: Сврљиг, Алексинац, и Књажевац на културном плану који нас овде занима, издају три часописа: Бдење (последњи број 69 ), Исток (последњи број 31), Караџић (последњи број нове серије 13); издају изабрана и сабрана дела својих заслужника из прошлости: Гордане Тодоровић, Симе Жикића, Тихомира Ђорђевића; дају награде за културна прегнућа: ,,Гордана Тодоровић” и ,,Раде Томић” за поезију, ,,Тихомир Ђорђевић” за фолклористику, и Чувар завичаја; одржавају музејску збирку (Сврљиг), или имају завичајне музеје (Књажевац, Алексинац). Свака од ових општина подржава и помаже археолошка и друга истраживања на својој територији Сврљиг (Тимакум мајус), Књажевац (Тимакум минус), Алексинац (Брадарац).
Белешке завршавам у Нишу, уочи Нове године, 2022.
Српски лако 