Подела народне и уметничке књижевности

Мојим ђацима, као и већини савремене деце, уопште није јасно зашто морају да читају дела из народне књижевности. уверни су да она немају никакве везе са данашњим добом. Али, ја нисам сигурна да су у праву, па сам покушала да им покажем једно другачије виђење народних песама.

Кренули смо од поделе и установили да постоје дела која потписују они који су их написали, аутори, па отуда АУТОРСКА КЊИЖЕВНОСТ и она која се преноси усменим путем, тј. НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ.

И онда сам чула фразу коју генерације понављају не размишљајући шта значи – Народна књижевност се преноси с колена на колено.  Да бисмо сви схватили како се то дешава, објаснили смо како се преноси виц – чујеш га од друга, па препичаш другом својим речима и додаш или одузмеш нешто, па тај друг исприча неким својим другарима на фудбалу и, па они онда даље… Тако се преноси усменим путем неко дело, што значи да је подлоћно промени све док га неко не запише.

Окупљени око ватре људи су од давнина делили своје мисли, осећања, страхове и наде са својим пријатељима, родбином…Понекад су имали потребу и да запевају и заиграју. Али, увек је у центру друштва био онај који је својом песмом или причом знао да заокупи пажњу свих присутних. 

Причу даровитог појединца пожелели су многи да пренесу даље, али у томе су успевали само њему слични, па се тако песма или прича преносила кроз време, из села у село, с генерације на генерацију брусећи неспретност усменог израза.

Наша култура последица је многих историјских превирања на овим просторима, која су допустила народном певачу да вековима глача овај драги камен усменог стваралаштва. На жалост, а можда и на срећу, дуговековна неписменост обичног човека с ових простора, омогућила је да српски народ однегује песме и приче којима  се дивио Гете, познати немачки песник, као и многи други.

До нас су дела усмене књижевности стигле у облику у ком их је Вук Стефановић Караџић записао од најдародитијих српских певача. Неки су му певали, а неки приповедали, баш као и људи кад се и данас окупе.

Кад се пева, говоримо о ПОЕЗИЈИ, а кад се прича мислимо на ПРОЗУ. 

Поезију делимо на лирску, епску и лирско-епску.

Лирске песме 

Вук их је звао женским. Зашто?

Баве се обичним животом, свакодневним стварима – кућа, деца породица, муж 🙂

О чему жене причају док пију кафу – кад ово претходно изоговарају, онда се жале на здравље и временске неприлике.

Према свему томе, лирске песме се деле на:

1. митолошке

2. обредне

3. обичајне

4. породичне

5. љубавне

Епске песме

Вук их је звао мушким. Зашто? 

Зато што говоре о ономе о чему и данас мушкарци причају – спорту (спретност), аутомобилима и моторима (коњима), војцси (бојевима). Ово је прави доказ да се ништа у суштини није променило, само треба мислити о напретку људског друштва и тражити поређења.  🙂

1. старијих времена

– неисторијски циклус;

– преткосовски циклус;

– косовски циклус;

– циклус Краљевића Марка;

– покосовски циклус

2. средњих времена

– хајдучки циклус;

– ускочки циклус

3. новијих времена

– циклус ослобођења Србије;

– циклус ослобођења Црне Горе.

Лирско – епске песме

Имају елементе лирских (осећајност), епских (догађај) и драмских (напетост):

1. балада

2. романса

А кад се окупе на славама, весељима и сл. приликама, не може све време само да се пева, нешто се и поприча. Кад се прича прича – говоримо о ПРОЗИ.

Њене одлике су приповедање о нечему. Дели се на следеће врсте:

1. бајка,

2. басна

3. новела

4. шаљива нар. приповетка

5. легенде

6. предања

7. кратке народне умотворине…

Научници су направили овакву поделу:

 

 

Прва је моја, а остале две сличице са сајта колегинице (веза у категорији Својта), али пошто вас мрзи да тражите, олакшаћу вам 🙂  silvy1010.wordpress.com