Писање портрета по моделу ,,рибља кост“

Опет смо имали ликовно баш пре часа српског, а обоје наставника тражили су да радимо исто. Сликали смо портрет мајке, а после смо то писали! 

Портрет значи да смо на часу ликовног сликали мајку бојом, а на часу српског смо описивали речима њен изглед. Али, наставница српског је рекла да смо у писању у предности – кад се гледа слика, не знамо ко је каква особа,тј, само можемо да нагађамо по оделу, држању…А кад описујемо речима неког, имамо могућност да покажемо и какве особине поседује, како с епонаша у одређеним ситуацијама или једноставно речено можемо да покажемо и како изгледа, и каква је особа.

Обоје су нам дали да изаберемо драги лик који ћемо представити, а скоро сви смо се одлучили за мајку.

Оно што смо насликали, гледали смо током писања састава, а наставница је тражила да не описујемо набрајајући боју очију, косе и сл. као да правимо попси у прдоавници, већ да улепшамо.

Нисмо могли ни особине да издвојимо тиме што бисмо их само набројали, већ је наставница тражила да то урадимо на примеру.

Кад нас је тотално ,,сморила“ решили со да направимо тај њен чувени модел ,,рибља кост“:

1. стајна тачка – обожавам своју мајку, иако понекад смара уредношћу собе

(Наставница каже да почетак мора да буде занимљив, јер ако сви описујемо мајку на исти начин, нико неће хтети да чита сваки рад);

2. спољашњи изглед – личимо

(Али не као попис, него занимљиво, д аима разлог зашто сма баш то издвојила)

3. особине

(Али опет не као попис, већ на освнову неког обајшњења, ситуације, доживљаја);

4. занимљивост/шала – ово не мора, али не би било лоше да се рад оживи и уде занимљивији;

5. закључак – повежи са уводом

(Наставница каже да прича мора да има оквир и ако смо мушицу поменули на почетку, са дона може д аполети :)) – мало,,смара“ али није лоша 🙂

И ево како сам написала свој рад:

Моја мајка

      Данима ми мајка гунђа о соби у нереду. овај викенд је крајњи рок да све средим. Чујем како долази, па се бацам на посао.

      Волим совју мајку, Посебно је обожавам кад овако почне да гунђа и хиљадити пут понавља исти монолог. Има плаве очи, али су сад од беса постале љубичасте. А и коса јој није онако уредна како је уобичајено. Све јој се подигле плаве антене.

        Кажу да личим на мајку. Кад овако галами, волим да не верујем у нашу сличност, али много је ситуација у којима смо сличне. И моја мама има пуно пројатеља, окружеан је људима и воли да се дружи. Сви воле њену веселост и спремност за шалу. Чак и у лошим ситуацијама, она нађе нешто да нас насмеје.

          Сећам се да су нас једном зауставили полицајци, тата је гунђао како само траже паре, а мама је рекла да бисмо вероватно купили храну, па уместо да се гојимо, сад смо на дијети. И увек тако. Моја је мама увек спреман да све окрене на шалу.

               Често се заклињем да ниада нећу своју децу гњавити сређивањем собе. Ипак, како у много ему ичим на маму, верујем да ћу и ту дреку наследити. А све ми се више чини да то и није тако лоше.

Наравно, после прве верзије, увек иде улепшавање речима за ,,замлаћивање“. 🙂